Етапа у развоју Рима од града-државе до моћног царства у залеђу Медитерана било је освајање Апенинског полуострва. Прву фазу римске експанзије представљало је овладавање суседним народима у Лацију, области где се и сам град Рим налазио. Ту су Римљани у V и IV веку пре наше ере ратовали са Латинима, Херницима, Волсцима и Еквима. Волсци су били заједнички непријатељ Римљана и Латина. Тускулум је био латински град, који се  налазио око 25 километара северозападно од Рима. 

О најстаријој историји Рима сачувано нам је писање Тита Ливија. У шестој књизу свога дела Историја Рима од оснивања града Ливије пише и о рату који Рим није водио са Тускулумом. Наиме, после рата са Волсцима међу заробљеницима су Римљани препознали и неке из Тускулума, који су признали да су ратовали по наређењу државе, иако је тај град имао статус римског савезника. Војни трибун Марко Фурије Камил одредио је да се они изведу пред Сенат. Када су заробљенике извели пред Сенат одлучено је да се Тускулуму објави рат, а Камил је именован за команданта у том рату.

„Но рат са Тускулом није вођен. Како римску силу нису могли да савладају оружјем, то су учинили мирним држањем. Када су Римљани стигли на њихову територију, они се нису повукли из места која су се налазила поред пута, нити су прекинули рад на пољима; кроз градске капије које су биле широм отворене, многи су у тогама и без оружја излазили римским војсковођама у сусрет; без срџбе су римској војсци довлачили снабдевање у бојни логор, и из града и са поља. Поставивши војни логор испред капија, Камил је ушао у град желећи да види да ли је и у граду иста мирољубивост као и на пољима. Ту је наишао на отворена врата на кућама, на отворене радње у којима је све било изложено без скривања. Занатлије су биле заузете својим послом, из школе су допирали весели гласови ђака, улице су биле пуне људи, жене и деца су ишле тамо – амо, куда је кога водио посао. Не само да није било страха него ни било чега што би се могло назвати чуђењем. Камил је гледао на све стране не би ли угледао неки знак рата, али никаквог трага није било ни да је нешто склоњено од опасности од рата или однето: све је било спокојно и владао је такав мир да је изгледало да овде није доспео ни глас о рату.

Побеђени најзад стрпљивошћу непријатеља, Камил нареди да се сазове њихов сенат и онда им рече: „Сами сте, Тускулани, смислили право оружје и нашли праву снагу којом ћете се одбранити од римске срџбе. Идите у Рим пред Сeнат: сенатори ће оценити да ли ћете бити кажњени за оно раније, или ће вам бити опроштено због овог сада. Ја нећу примити вашу захвалност пре него што вам јавно не буде опроштено. Дајем вам прилику да молите; на ваше молбе, Сенат ће одговорити како сам одлучи.“

Тако су Тускулани стигли у Рим. Када су у Риму видели ојађеност сената једног донедавно верног савезника како понизно чека у предворју Курије, римски сенатори су се сажалили и наредили да их позову у Сенат више као пријатеље но као непријатеље. На то диктатор Тускулума овако проговори: „Као они којима сте рат објавили и које сте напали, оци сенатори, ми сада излазимо пред вас сада исто онако наоружани и спремни, и као што нас сада видите у предворју ваше Курије, тако смо изашли у сусрет вашим заповедницима и вашој војсци. То је и наше држање и држање нашег народа било и увек ће бити осим ако се не дигнемо на оружје по вашем наређењу, или бранећи ваше интересе. Захвални смо вашим војсковођама и вашим четама што су више поверовале ономе што су видели својим очима но ономе што су чули, и што нису наступили као непријатељи тамо где није ни било непријатељства. Исту мирољубивост коју смо показали сада молимо од вас. Преклињемо вас, окрените рат на другу страну; ако морамо да претрпимо оно што нам ваше оружје наноси, искусићемо то без оружја. То је наш став и богови ће дати да буде срећан онолико колико је искрен. Што се тиче кривице због које сте нам објавили рат, она се не може избрисати речима јер је већ почињена. Ипак, иако је то тачно, сматрамо да мирно можемо признати да смо криви после тако очигледног кајања. Допустите људима да вам наносе увреду докле год сте достојни да примите овакву сатисфакцију.“ Тако рекоше Тускулани. Тада су добили мир, а ускоро затим и римско грађанско право. Римске легије су повучене из Тускулума.„

Тит Ливије, Историја Рима од оснивања града, друго петокњижје, Београд 1995, 31-34.