Још су средњовековни хришћански теолози разграничили хришћански систем веровања од магијске праксе, у којој су видели остатке паганских обичаја. Тако дефинисано одступање од правоверног приписивано је утицају нечастивих сила. Римокатолички теолози су тврдили да је за празноверне магијске радње потребна помоћ демона, који потврђује закључивање савеза са ђаволом. То је означавало отворено окретање леђа хришћанској вери, односно јерес, што је био најстрашнији могући злочин неког хришћанина. Тако је кажњивим преступима сматрано и врачање ради здравља (beneficia), врачање ради наношења штете другом (maleficia), у шта је спадало и љубавно врачање, али и пророковање и тумачење снова (divinatio).

Време прогона вештица

Прогони вештица у западној Европи се јављају у XV веку, а најучесталији су били крајем XVI и у првој половини XVII века.  До врхунца лова на вештице долази у време борбе католика против реформације, када су протестанти и многе католичке ритуале сматрали папским празноверјем.

Како је изгледало вештичарење?

Вештица су се плашили и њени суседи и властодршци. Изазивале су страх због својих магијских моћи, које су приписиване вези са ђаволом. Понекад би њено зло било усмерено против целе заједнице, испољавајући се у виду природних непогода, као што су прекомерне падавине или пожари, што је у претежно пољопривредним друштвима тога доба имало изузетног значаја.

„Као обележје своје оданости ђаволу, добијала је посебни белег на телу, за који су демонолози тврдили да не може да крвари нити да изазове бол ако се прободе.  Тужиоци су стога помно испитивали сваки делић тела да би открили ове белеге који би постали доказ prima facie вештичарења. У Шкотскoј је у XVII веку деловао велики број професионалних трагача за вештицама, познатих као „пробадачи“, који су били специјализовани за лоцирање ових белега.“

Ликови Барока, Београд 2004, 288.

Магија, коју су вештице наводно користиле, није увек била нарочито компликована. Углавном се састојала у изговарању неке клетве. У неким случајевима је захтевала још мање труда, па су тако неке вештице могле да нанесу зло једноставно гледајући своју жртву, а неке већ тиме што би на њу помислиле. Повремено би вештице користиле и неку врсту магијске опреме, као што је лутка начињена по лику одабране жртве, коју би пробадали или уништавали ради повређивања дотичне особе.

Веровало се да је вештица била намамљена да служи ђаволу неким смишљеним чином демонског искушења, при којем би ђаво вештици нудио богатство, сексуални однос или неки други извор људске среће. Сматрало се да су вештице са Сатаном уговор закључивале путем сексуалног чина, а да је за ту прилику ђаво узимао лик мушкарца или жене. Веровало се и да је вештичарење тајна организација попут јеретичких секти и мислило да се ђаволове слуге у знатном броју окупљају на ноћним сусретима на банкетима и оргијама, где играју у великом колу и обожавају ђавола. Да би могле све брзо стићи на таква места неки су претпостављали како су вештице могле и да лете.

Сматрајући је Сатаниним савезником, активно укљученом у изазивању и ширењу зла, посебно су се плашили вештичијег разорног деловања на морал. Њен злочин је представљан толико ужасним да је сматран за crimen exceptum посебан преступ који је требало гонити уз много мање ограничења него друге секуларне или верске злочине. Зато су се током суђења вештицама понављали неки од најекстремнијих облика судске тортуре, све док оптужена не би признала кривицу.

„Иако вештице нису чиниле већину ствари за које су их оптуживали, многе од њих би на крају поверовале у то да су истинске вештице.“

Ликови барока, Београд 2004, 292.

Ко су заиста биле особе оптужене као вештице?

Вештице су најчешће биле старе жене, физички слабе, сиромашног материјалног стања, лошег друштвеног положаја и зависиле су од материјалне помоћи заједнице. Иако тако сагледане у модерној литератури представљају предмет жаљења, за савременике су, ипак,  биле извор страха.

Вештице нису биле само особе женског пола, али су жене чиниле више од 80% особа оптужених да се баве враџбинама у XVI и XVII веку. По традицији исцелитељи у европским земљама биле су жене. Оне су своје магијске моћи могле и да злоупотребе, а чињеница да се многи њихови пацијенти нису опорављали од њихових третмана учинила их је лаким метама за оптужбе. Веровање да вештице жртвују ђаволу некрштену децу било је широко распрострањено.

„Ако су ове исцелитељке изазивале гнев суседа због превисоких цена својих услуга, врло лако могла да се користи да се умере њихове финансијске амбиције. Ако су ове исцељитељке пружале и услуге бабица, што су многе чиниле, могућност да се посумња да изводе maleficium била је још много већа. Бабице су биле у прилици да нашкоде новорођенчету, а пошто је стопа смртности деце у то доба била врло висока, сумња је често била усмерена на њих. У напетим и стресним периодима служиле су као жртвени јарац целој заједници.“

Ликови барока, Београд 2004, 294-295.

Жене су жртвоване као вештице и ради оправдања за поклекнуће свештеника пред искушењем. У неким случајевима на појединце је падала сумња да се баве вештичарењем просто зато што су јавно показивали своју сексуалност.

„Учесталост указивања на сексуалне жеље и понашање вештица у тадашњим расправама наводи на помисао да су свештеници дубоко у себи осећали страх од сексуалног искушења, страх који је нарочито био изражен међу мушкарцима који су изабрали да живе у целибату. […] Једна од основних одлика католичке реформе била је захтев да се парохијски свештеници строго придржавају целибата који је прописала црква. За многе свештенике, посебно за оне који су били прилично опуштени у том погледу, искушења је било на претек. Један од начина да се изађе на крај са оваквим искушењима, као и са осећањем кривице због враћања лошим навикама, био је да се нечисто понашање припише женама вештицама које су у својим заједницама важиле као симболи сексуалности.“

Ликови барока, Београд 2004, 296.

Вештица је позивала своје суседе да се придржавају традиционалног хришћанског морала који је налагао да се пружа помоћ онима којима је неопходна. Међутим, у временима велике немаштине, материјалне тешкоће су одвраћале људе од њихове хришћанске дужности. Пропуст да уделе милостињу изазивао је осећај кривице који су неки отклањали оптужбом да се наметљива особа бави вештичарењем, чиме се подносилац тужбе истовремено ослобађао обавезе пружања милостиње.

„И у католичким и у протестантским областима мушкарци су од жена очекивали да буду покорне, чедне и скромне. Другим речима, требало је да буду „добре супруге“.“

Ликови барока, Београд 2004, 294.

Вештица је углавном била оличење неженствености. Била је нападна, пркосна, бахата и осветољубива. Таква се није уклапала у слику о мушком ауторитету и мушким мерилима женственог понашања. За вештице су жене понекад оптуживали и њихови мужеви, па чак и деца. У многим случајевима су одрасла деца и њихови супружници прибегавали оптужби за вештичарење да би се осветили мајци која није одобравала њихов брак. Некада су мотиви оптужби за вештичарење били политички (противници) или економски (конкуренти).

„Вештица је била одређени тип особе која је нарушавала широко прихваћена правила понашања у заједницама XVI и XVII  века. Правила којима је она пркосила односила су се на четири области живљења: добросуседске односе, женственост, морал и религију. Вештица је била лош сусед. […] Увек спремна да узврати оштрим речима, изгледа да је имала склоност да проклиње.“

Ликови Барока, Београд 2004, стр. 304.

„Вештица из 17. века је, дакле, била сиромашна стара жена, чешће неудата него удата, која се није понашала добросуседски, женствено, морално и у складу са владајућом религијом. Пркосећи правилима, и своје вере и свога пола, успевала је да саблазни и заплаши своје суседе и своје претпостављене. Одлука да јој суде и да је погубе може да се посматра једноставно као покушај ових заједница да се отарасе својих непријатних и опасних суседа. Убијајући вештице, сељаци су се светили и за магијска зла која су задесила њих и њихове вољене, истовремено потврђујући тезу да су баш враџбине биле извор њихових несрећа.“

Ликови Барока, Београд 2004, стр. 309.

„Веровање у магију, чарање и вештичарење као образац тумачења ипак се показао делотворним. Болест, патња и ударци судбине лакше су се могли објаснити у том контексту. Коначно, веровање отвара значајну психолошку могућност да се именују кривци.“

Rita Foltmer, Veštice, Beograd 2010, 39.