Почетком XVII века искоришћени су повољни природни услови Северне Америке за колонизацију Европљана и тада на том тлу настају прве енглеске колоније. Досељеници су на свом новом тлу затекли малобројно домородачко становништво на огромном пространству. У исто време када и енглеска, или пре ње, текле су и шпанске и француске колонизације северноамеричког континента, које су за разлику од енглеске, биле споре, слабе и несистематичне.  Средином XVIII века дошло је до англо – француских сукоба на тлу Америке, који су врхунац достигли за време Седмогодишњег рата (1756-1763), завршеног пропашћу француског колонијалног царства у Америци.

„Односи између Енглеске и њених северних колонија прошло је кроз два стања. Прво је трајало све до свршетка седмогодишњег рата (1763); друго је за тим настало.

[…]

До свршетка седмогодишњег рата америчке насеобине нису плаћале Енглеској никакве намете, али су били лишени слободе трговине. Могли су да тргују само са Енглеском, и то преко енглеских бродова. Насеобине су подносиле ово ограничавање слободе трговине јер им је Енглеска давала војну заштиту од спољњих напада, која им је посебно била потребна од Француске, која је господарила Канадом и Луизијаном, и била сувише моћан и опасан сусед за 13 малих енглеских насеобина са милион становника. Између енглеских насеобина и енглеске владе постојао је прећутни споразум да их Енглеска брани од Француза, а оне у накнаду зато да трпе њен трговачки монопол. […]

Победници у Седмогодишњем рату, Енглези су Французима узели Канаду и готово сву Лузијану, и постали главна сила у Северној Америци. У Седмогодишњем рату Енглези су се задужили, а да би те дугове отплатили стали су ударати намете на америчке насеобине, сматрајући то сасвим нормалним, имајући у виду да су рат добрим делом због њих водили.

Насеобине, које дотле нису биле опорезоване од парламента у Лондону, живели су у уверењу да је трговачки монопол сасвим довољан Енглеској да јој надокнади трошкове које би због њихове војне одбране имала. Порезивање је било сасвим нова ствар која их је страховито узбунила и озлоједила. […]

Насеобине су се ставиле на чисто правно гледиште. Основно начело енглеске уставности било је да нико не може бити порезан без свог пристанка, тј. нико није дужан плаћати друге порезе осим оних које је одредило народно представништво, које је једино позвано да казује вољу слободних грађана. Дужност плаћања пореза и право бити представљен у оном телу које решава о порезу, ишли су заједно. Кратко речено, без представљања нема ни опорезивања.

Позивајући се на ово начело енглеске уставности насеобине су оспоравале право енглеском парламенту да их опорезује, јер оне нису бирале посланике у Дом комуна: у том телу оне нису биле представљене. Северно-америчке колоније биле су основане од пуританаца који су у XVII веку избегли из Енглеске, испред тираније Стјуарта. Та се тиранија састојала са једне стране из самовласног краљевог опорезивања, дакле била је напад на личну својину, – с друге стране, у гоњењу пуританаца, који се нису хтели покорити англиканској цркви, дакле била напад на слободу савести. За осниваче америчких насеобина, лична својина и слобода савести била су два неприкосновена права човекова, и онда је сасвим разумљиво да су њихови потомци у 18. веку устали против парламента у Лондону, чим им се учинило да их он бесправно опорезује. […]

И енглеска влада и америчке насеобине биле су подједнако упорне. Сви покушаји споразума изјаловили су се, и 1775. насеобине су се дигле на оружје. Ова битка је била тим опаснија за Енглеску, што је после неког времена Француска прискочила у помоћ бунтовницима. Рат је трајао годинама, док, најзад, 1783, Енглеска није била принуђена потписати један мир којим се америчким насеобинама признаје државна независност.“

С. Јовановић, Берк, Из историје политичких доктрина, књига I, Београд  1935,  стране 318-324.