„Упоредо с бунама, заверама и ратовима, неписмени сељачки народ показивао је дирљиву тежњу да у свим областима живота достигне оне чија је историја била срећнија од његове. Устаничка Србија је под претњом турских топова почела да планира школовање подмлатка, док је Вук Караџић, „који је тек у осамнаестој години својој дознао да на свету има и већих наука сем часловца и псалтира“, већ 1814. објавио граматику српског језика, а 1818. године и први српски речник. Назвавши великог реформатора савремеником „покољења за пјесму створеног“, Љубомир (Љуба) Стојановић је поносно казао да је велика српска револуција, „која је дала толико знаменитих војсковођа и дипломата истурила […] из своје средине и човека који је створио српски књижевни језик, реформисао српску буквицу, написао први српски буквар, прву српску граматику и први српски речник живога народног говора, скупио и издао српске народне умотворине: песме, приповетке, пословице и загонетке, описао живот и обичаје народне, написао савремену историју српску, превео на српски свето писмо, итд. итд., једном речју, приказао је ученом свету српски народ с културне стране његове исто онако славно, као што су га с политичке стране приказали државницима и дипломатама велики му савременици с пушком и мачем у руци.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 36-37.

У турском ропству писменост у Србији се стицала, углавном, у оквирима цркве, с превасходним циљем обезбеђивања свештеничког подмлатка. Просвећивању народа значајну пажњу посветиле су устаничке вође. Слобода подизања школа био је један од захтева у борби за аутономију Србије од Османског царства. Установљено је министарство просвете, а према Вуку Караџићу, за време Првог српског устанка у Србији је било 40 школа, у скоро свим варошима и градовима. Први закон о школама донет је 1833. године. Настао је по узору на аустријски.  Предвиђено је учење читања, писања, веронауке и рачунања. Закон из 1844. године је обавезно школовање поставио као циљ. Обавезно школовање први пут је прописано законом из 1882. године. Тада је основно школовање продужено на 6 година.

Без довољно школа (1835. године 62, a 1900. године 1101 школа), и то одговарајућег капацитета, уз неизграђену свест о значају основне школе код најширих слојева становништва, писменост у Србији се кроз цео 19. век веома споро ширила, будући да је основна школа представљала најзначајнији, а у појединим крајевима и једини извор писмености.

Према попису становништва из 1866. године, у Србији је било писмено мање од 5% становника. Нарочито је мало било писмених у селима (1,5%). У варошима писмени је био сваки четврти. Будући да су међу неписмене рачуната и деца до 6 година, која објективно и нису могла да буду писмена, стваран проценат писмености је нешто већи. Крајем 19. века у Србији је било писмено мало више од петине становништва. Високи проценат неписмености у Србији крајем 19. века проузроковала је изразита неписменост сеоског становништва. На размеђу два века Србија је имала 55% писмених варошана и свега 15% писмених сељака. Писменост је 1900. године углавном била својство младих. Узраст до 30 година учествовао је чак са више од 70% у укупном броју писмених у Србији.

Поред малог броја писмених у Србији крајем 19. века непознаница је била колико је међу онима који су се изјаснили као писмени било стварно писмених. Још приликом првог пописа писмених лица 1866. године начелник ондашњег статистичког одељења записао је: „Није доказано, да сваки, који је писмен у тефтер заведен, доиста и осредње само писати и рачунати уме, ово тек ако је са половином житеља случај, а друга половина више је параде ради дотичну изјаву дала, а у ствари је неписмена као и свака гомила народа.“ Да је та констатација, мада непроверена, заиста била тачна, доказало је и Шумадијско учитељско друштво много година касније. Наиме, оно је 1908. године са окружним школским надзорником код неколико сеоских школа у околини Крагујевца на погодан начин пропитивало младиће и девојке који су из основнe школе изашли пре десет година из онога што су учили у школи, при чему је константовано „да је код велике већине испитаних младића и девојака ишчезло готово све добијено знање у основној школи, па код многих чак и сва писменост! Многи од њих за све време од кад су изашли из школе нису написали ниједну реч, нити су ма шта прочитали!“ Њихово умеће да се, с муком и уз доста зноја, једва потпишу сврставало је многе од њих у категорију „писмених“.

Литература:

Момчило Исић, „Писменост у Србији у 19. веку“, Образовање код Срба, Београд 2003, 63-80.

Деветнаести век је представљао прекретницу у развоју образовања и у Европи.