Први филм приказала су браћа Лимијер у Паризу 1895. године. Трајао је неколико минута и приказивао је улазак воза у станицу. Исти филм приказан је у Београду 6 месеци касније.

У међуратном периоду настао је први звучни филм (1927), завладао Холивуд и филм почео да се користи у сврху политичке пропаганде.

„Европски филм није повратио позицију коју је изгубио током Првог светског рата. Филмска продукција расла је великом брзином између 1911. и 1914, али Холивуд је до 1918. већ заузео водећу позицију коју никада неће изгубити. Већина филмова који су приказиваним у британским и, у нешто мањој мери, континенталним биоскопима између два рата, били су амерички. Било је покушаја да се наметну квоте домаћих филмова, али ово није уродило плодом. Значај биоскопа, посебно после појаве звучног филма, био је изузетан из образовних разлога, а посебно што је ширио идеје о пожељном начину живота, који је често био опречан традиционалном, прихваћеном начину, а понекад и економској стварности. Он је био снажна сила која је уједначавала ставовe и манире. Овако моћно оружје нужно је привукло и политичаре. Неке од првих филмова које су пратили политичку кампању финансирала је грчка делегација на Мировној конференцији 1919. Касније су нацисти представили слику свету о новој, уједињеној и непобедивој Немачкој кроз филмове о масовним јуришним одредима и великим партијским скуповима. У Русији су убрзо увидели значај филма за народ који је у великом броју био неписмен, те су само неколико недеља после Октобарске револуције образовали Комисију за филм. Руси су веома много користили могућност приказивања филмова ван биоскопа, тако да су на селима приказивани филмови о претњама револуцији из иностранства, о снази и јединству руског народа. Овакве теме добро су послужиле драматизованој визуелној представи, а биле су прилагођене званичним потребама; у филму Октобар, први пут приказаном 1928, у коме су обрађени догађаји из 1917, потпуно је изостављен Троцки. Руски филмови наишли су на изванредан пријем у иностранству и умногоме су допринели повећању угледа совјетске државе. Крајем тридесетих година њихова популарност у другим државама почела је да опада, јер су, уместо социјалних и револуционарних тема, почели да приказују патриотске спектакле који су наглашавали допринос великих националних хероја из прошлости руској историји.“

Џон Робертс, Европа 1880-1945, Clio, Београд 2002, 526-527.

Димензије културне глобализације

„Управо је у међуратном периоду култура – поред политике и привреде – по стала утицајна поркетачка и стваралачка снага глобализације. Међутим, њене ра зличите нити текле су асинхроно: деглобализација у економији није била праћена истим тенденцијама у култури и науци. Управо у добу најошријег национализма европе изација и американизација најјаче су деловале на стварању културног јединства. Ипак, хетерогенизација је представљала наличје хомогенизације. У глобализацију је спадала карактеристична узајамност између локалног и глобалног, партикула-ризма и универзализма. С једне стране, американизација, медијализација и медуна-родна размена деловале су у правцу већег јединства у културном животу, кон-зумеризму и у појавном свету. С друге стране, управо је културна глобализација изазвала супротну реакцију, идеолошки повратак националном и локалном, као и веома различите типове локалних адаптација. На пољу културе такође се показало да глобализација није довела до превазилажења националне државе, већ много више до њеног јачања. Када је национална држава себи поставила задатак да повеже дијаспору са домовином, постала је средство националне ретериторијали зације. Потпуно свесно је искористила шансу коју је пружао боље умрежени свет, да створи један, наизглед, парадокс: интернационализацију национализма – насто јање да у најбољем могућем светлу светској јавности прикаже национална до стигнућа. Јаче него икада раније, после Светског рата тежило се ка томе да се своје присуство учини видљивим у глобалном контексту деловања и комуникација.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 432.