Монголе је крајем XII и почетком XIII века у централној Азији ујединио Темуџин, 1207. назван Џингис-кан (врховни кан). После уједињења Монголи су отпочели са освајачким походима, прво на исток, према Кини, а после и на запад. Џингис-кан је умро 1227. године. Пре смрти је поделио своје царство на четири дела (улуса), према странама света. Западни улус, који је обухватао и Европу, добио је кан Бату, син најстаријег сина Џингис-кана Џучија, који је умро пре свог оца. За врховног кана одредио је свог трећег сина Угедаја.

Монголи су 1241. године у походу на Европу напали и уништили најпре руске кнежевине, затим Пољску краљевину, коју су помагали тевтонски витезови и на крају Мађарску, у којој су, као и другде, током 1241. и 1242. године извршили велики покољ.

„Монголи су заробљене мађарске ратнике одмах поубијали. Жене  су прво силовали, а онда су их препустили својим љубоморним женама које су их, после свирепих мучења, усмртиле. Мађарска деца су служила монголској деци као жива мета за вежбу стрељања. Један део сељака Монголи су оставили у животу да би производили жито за потребе њихове војске. Када су постали сувишни, и њих су поубијали.“

Историја Мађара, Београд 2002, 76.

Повлачење Татара из опустошене Угарске, почело је од марта 1242. године, јер је вођа похода на Мађарску, кан Бату, хтео да учествује у избору новог великог кана, чији је положај био упражњен после смрти великог кана Угедаја.

„Монголи су, и повлачећи се, убијали и  пустошили земљу. По земљи су свугде стајале рушевине и лежали несахрањени лешеви. Претила  је опасност од епидемија. Пошто су летину која им није требала Монголи уништили, у Угарској је завладала глад. Местимично су се јавили некрофагија и канибализам.

Монголска најезда остала је у свести Мађара као једна од највећих националних трагедија. Она се упоређивала само са турским освајањем и Тријанонским миром. Чињеница да се краљ Бела IV узалуд обраћао поглаварима западног хришћанства, цару и папи, навела је неке мађарске историчаре да за најезду Монгола окриве Запад, за чију су се безбедност Мађари жртвовали. Штавише, с времена на време јављала су се и мишљења да је пружање отпора Татарима било, из историјске перспективе, погрешно и да је требало да се Мађари удруже са себи етнички ближим Монголима (Татарима) против, њима стране и незахвалне, западне цивилизације.“

Историја Мађара, Београд 2002, 77.