Мађари су у Европу дошли населивши се у Панонској низији 896. године. Одатле су продужили у пљачкашке походе у правцу западне Европе, пре свега према територији Италијe и Немачкe. Ту су доспевали долинама река и преко алпских превоја.

„Када би се Мађари својим брзим коњима, уз језиве ратне покличе, појавили у областима Западне Европе, код њеног питомог становништва, које је већ одавно прешло на земљорадњу, изазивали би панични страх. Локално становништво је у први мах веровало да се пакао отворио и да је чета ђавола дошла по њих. Постоје необорива сведочанства да је нападнуто становништво појавом Мађара било потпуно затечено. Мађари су за своје успехе, поред брзине коња и ефикасности стрела, имали у великој мери да захвале том психолошком дејству.

Захваљујући тој неспособности становништва нападнутих области да делују, мађарски пљачкашки походи су у почетку били веома успешни. Напади су се одвијали увек по истом редоследу. Чета коњаника би се појавила у близини неког насеља, села, града или манастира. Пошто су у то доба куће углавном биле од дрвета, није им било тешко да запаљивим стрелама изазову пожар. После гашења пожара,  потпуно би опљачкали место. Када би избезумљени житељи почели да беже, они би мушкарце поубијали, а младе жене би заробили и, везавши их за коње, одвели у ропство. Нестајали би исто тако брзо као што су се и појављивали. Мађарски пљачкаши су највише волели да нападају манастире због њиховог богатства. Често су узимали и златом и сребром извезене свештеничке одежде. Зато су се, у повратку из пљачкашких похода, могли видети коњаници огрнути свештеничким плаштом. Зато у летописима свих западних манастира има много података о нападима Мађара.

Поред призивања Божје помоћи, међутим, људи су почели и сами да се организују за одбрану. Упознати са тактиком Мађара, одбрану су прилагођавали њиховом начину борбе. Од места до места успостављена је служба обавештавања о кретању Мађара. Када би се они појавили, нападнуто место би звоњавом обавештавало суседна, како би им она притекла у помоћ или се на време склонила у збегове. Пошто су Мађари обично почињали напад запаљеним стрелама, почеле су се градити куће од камена. Тако би смањили дејство изненађења и ватре. Остајала је само брзина коња.

Изградња камених утврђења била је скупа, те су заинтересовани морали да траже помоћ, обично од оближњег феудалца. Његов замак би постајао уточиште околном становништву у случају напада Мађара. Они су у борбу против мађарских лаких коњаника уводили ритере у оклопу, којима стреле нису могле нашкодити. Изградња камених замкова и снабдевање коњаника оклопом довели су до осамостаљивања феудалаца од централне власти.“

Историја Мађара, Clio, Београд 2002.

Походи Мађара су временом морали ићи све даље, јер су суседне области потпуно опустошили. Стизали су и до Пиринеја, можда и до Атлантика. Походи са већим удаљавањем од базе су били ризичнији и све мање успешни. После пораза од Немаца у битки на Леховом пољу 955. године, Мађари више нису упадали у Западну Европу, већ су кренули према југу и југоистоку, нападајући јужнословенске земље и Византију (у том правцу су ишли и раније). У борби против Мађара погинуо је српски кнез Часлав Клонимировић (960. године). Походи Мађара у Византију су трајали до пораза 970. године. Тиме је окончан период пљачкашких похода Мађара. Након тога су се посветили пољопривреди на простору Панонске низије.