Став према женама у Византији био је двојак. Оне су са једне стране осуђиване и критиковане због Еве, која је навела Адама на грех, а са друге поштоване као мајке. Најважнија улога жене била је рађање и оне су као мајке највише величане.

Жене су наравно биле жртве разних дискриминација, карактерисали су их као слабе и непоуздане особе. Оне су свакодневно одлазиле у цркву где би се молиле за здравље и спасење својих породица, или трагале за чудесним излечењем од неке болести или повреде.

Законодавство

Византијски закон штитио је нека права жена, на пример, синови и ћерке наслеђивали су једнаке делове породичне имовине. Међутим, већи део законодавства (закони о разводу и прељуби) дискриминисао је жене и постављао их у неравноправан положај. Њихово сведочење  се сматрало мање поузданим од мушког.

Младост

У Византији парови су прижељкивали мушко дете тако да би оно имало повлашћен положај. Женској деци је ускраћивано дојење, па је то проузроковало већу смртност. Дешавало се да и убијају женску новорођенчад иако је то било забрањено законом. Сматрало се да женска деца не треба да иду у школу, па је  једино племкињама пружена прилика за образовање. Неудате девојке биле су изоловане у свом породичном дому, заштићене од погледа непознатих мушкараца. Већину свог времена проводиле су учећи да преду, ткају и везу, припремајући се за брачни живот и вођење домаћинства. Ако би девојке изашле из кућа због друштвено прихватљивих разлога какав је био одлазак у цркву и до јавних купатила, пратња би била обавезна како би се сачувало њихово девичанство и углед. Њихова забава сводила се на прерушавање и игре са луткама. Када би неко срео девојчице које певају у јавности одмах би их прогласили за будуће проститутке.

Брак

Византинке су рано ступале у брак. Једини избор девојчица поред брака био је одлазак у манастир. Доња старосна граница за ступање у брак била је 12 година, али су закони често били занемаривани па су петогодишњакиње биле удаване. Иако су бракове уговарали родитељи, романтичне љубавне везе нису биле непознате Византинцима. Уговорени бракови су већином добро функционисали и често би се између мужа и жене развила искрена наклоност, па чак и љубав. Од жене се очекивало да буде послушна и покорна према свом мужу, да да наследнике и води домаћинство. Дешавало се да брачна неслагања доведу до прељубе или развода. У првим вековима царства за прељубу је као казна била одређена смрт, а каснијим законодавством ова казна је ублажена и прељубницима би одсецали нос. Муж је могао затражити развод ако је установљено да је жена починила прељубу или се недолично понашала као на пример: вечерала или купала се са другим мушкарцима, одлазила на игре, у циркус или позориште без његове сагласности. Други брак је био дозвољен законом, али је био строго осуђиван.

Мајчинство

Главна улога брака било је рађање деце како би се породична лоза продужила, како би родитељи били издржавани у старости, достојно сахрањени и помињани у цркви након смрти. За неплодност се говорило да је судбина гора од смрти. Неплодне жене су на разне начине покушавале да промене своју судбину (узимале су напитке, куповале амајлије, тражиле помоћ лекара у замену за имовину). Поједине жене би лажирале трудноћу и порођај, дајући мужу дете неке сиротице. Постојали су бројни обреди и сујеверне радње које би наводно загарантовале мушки пол детета. Већина жена желела је што бројније потомство како би осигурала да ће у животу остати бар неколико деце.

Жене су се углавном порађале код куће, а у случају компликованог порођаја тражиле би помоћ лекара, врача или духовну помоћ. Већина жена дојила је своју децу, али су постојале и дојиље. Жене из виших слојева унајмљивале су дојиље, јер им је тако било угодније. У част рођења детета прављено је славље.

Вођење домаћинства

Најбитније улоге жена у породици биле су гајење деце, припремање јела и израда одевних предмета. Вођење домаћинства је био веома захтеван посао, јер нису куповале производе него се све производило у окриљу дома ( жито – брашно – хлеб, овце  – вуна – конац – тканина…)

Изглед

Византинке су се одевале у хаљине које су покривале цело њихово тело изузев руку. Од пристојних жена се очекивало да у јавности имају покривене главе и да носе вео који пада преко рамена. И поред ових ограничења имућније жене су посвећивале много пажње свом изгледу  и трошиле много новца на извезене тканине украшене драгим камењем. Бројни примерци сачуваног накита  сведоче о префињеном раду византинских јувелира и богатству виших слојева, као и о популарности бижутерије међу женама. На велики ужас цркве, жене су покушавале да истакну своју лепоту уз помоћ козметике: користиле су пасуљево брашно за прање лица, пудерисале су се како би постигле светлији тен, румениле усне и образе, обрве бојиле у црно…

Монашки живот

Ретке жене које су проглашаване светим биле су замонашене девице. За младе жене манастири су били основна алтернатива брака. Женама мученим породичним невољама, болешћу или старошћу они су пружали уточиште. Ако би жене напустиле своју породицу да би се замонашиле, оне су се у ствари придруживале другој породици, духовном сестринству манастира под вођстом игуманије. Примањем монашких завета  жена је постајала Христова невеста, ступајући у духовни брак и задржавајући своје девичанство. Од жена се у манастирима очекивао известан степен образованости, јер су добијале одговорна задужења.

Занимљивости

• Понекад су жене имале кућне љубимце ради разоноде, најчешће су то биле птице или  мали пси.
• Јустинијановим закоником одређено је да муж може затражити развод, уколико жена оде на коњске трке или друге приредбе на хиподрому.
• Жене са видљивим ожиљцима од богиња на лицу сматране су неподобним за удају и одлазиле су у манастир.
• Када су цареви почели да уводе забрану култа иконе жене су биле на челу опозиције, јер су оне биле ватрено одане иконама. Када је војник послат да скине и уништи Христову икону са капије палате, групица монахиња је оборила лестве на које се војник успео.
• Породице би често унајмљивале професионалне жене нарикаче, које би певале жалопојке, хвалећи покојникове врлине и оплакивале његову смрт.
• Многе жене су у удовиштву стицале највећи углед и моћ.
• Иако су се жене, правно гледано, могле наћи на престолу, самостална владавина једне жене сматрана је неприкладном, јер је важило да је домен прикладан женама ручни рад, а не царски послови.

Литература:   Византинци, Београд 2006.

Приредила: Тара Веселиновић (II-3, 2013/2014. године)