„Догађај који је довршио почетну драму 1789. године био је марш на Версај 5. октобра. Тог дана се у Паризу окупила велика група жена које су тражиле хлеба, али су такође захтевале да краљ одобри декрете од 4. августа и Декларацију о праву човека. Уз пратњу, а можда и вођство агитатора, жене су после пет сати ходања стигле у Версај и упале у салу где је заседала скупштина. Убрзо је делегација примљена у краљевској палати и, после одређеног оклевања, Луј је објавио да прихвата законе из августа и да ће хитно послати храну у Париз. Гомила ипак није хтела да се разиђе и ноћ је провела пред капијама дворца. У хладну, влажну зору 6. октобра побуњеници су упали у велико двориште и тражили да краљевска породица пређе у Париз, где ће народ да штити краља – вероватно од дворјана. И опет је Луј XVI попустио. Овог пута је ушао у кочије заједно са Маријом Антоанетом и престолонаследником и усхићена гомила отпратила их је до престонице. Испред њих ишла је вест да стижу „пекар, пекарева жена и пекарев син“. С обзиром на то да је краљевска породица сада била затворена у Тиљерију у Паризу, Народна скупштина је такође одлучила да се пресели у главни град. Од тог тренутка политички центар Француске више није Версај са свoјим елегантним парковима и величанственим салама, већ велики град узаврелих улица и огромне експлозивне моћи.“

Френклин Л. Форд, Европа у дoба револуција 1780-1830, Београд 2005, 129-130.