Византијско царство, које се развило из Римског царства, током свог миленијумског постојања непрекидно је било изложено опасностима на границама, због чега је често ратовало на више фронтова. Римски градови на Балканском полуострву уништени су у најезди Словена и Авара са севера. У то време византијски цареви су се више занимали дешавањима на источној и западној граници.

„Историја земаља Средоземља у VI веку обележена је Јустинијановим освајањима. Обнова римске власти у Италији, јужној Шпанији, северној Африци, на Сицилији, Сардинији и Корзици, Византију је, бар на извесно време, начинила господарицом Средоземног мора. На његовим источним ивицама дуготрајни ратови са Персијом, који су се протегли кроз цео век, готово уопште нису променили равнотежу снага двеју највећих сила света. Јустинијанови непосредни наследници били су сведоци пропасти његовог  плана да обнови стари Imperium Romanum, нарочито у Италији [освајања Лангобарда 568. године]. Међутим, снага овог сна о царству била је толико велика да је и у другој половини VI века главни војни задатак византијских влада био наставак рата на западном и источном фронту. Образовани Византинац био је дубоко свестан свог грчко-римског наслеђа: рат против Персије, који је будио сећање на Маратон и Саламину, и очување царске власти у Риму и Картагини, одржавало је историјску мисију Царства и обећавало повратак античке славе. Тако је, изгледа, веровао Јустинијан, и мало је његових савременика који су се таквом ставу противили, иако су видели колико је ова опседнутост успоменама на класично доба била опасна по безбедност њиховог Царства. Већ је у време Јустинијанове владавине (527-565) постало очигледно да на северној, дунавској, граници Царства расте жариште побуне. Међутим, тешко су могли одвојити новац за дуготрајне али обичне граничне чарке с једним варварима. Јустинијан и његови наследници платили су велику цену за своју неспособност или неспремност да северну границу бране на одговарајући начин. Управо на Дунаву, а не на Еуфрату или Поу, педесет година после Јустинијанове смрти решаваће се судбина средњовековног Византијског царства.“

Димитрије Оболенски, Византијски комонвелт,  Београд 1996, стр. 55.

“Само један одлучан напад на Аваре и Словене на њиховој територији могао би да оконча  повремене упаде на Балкан… Међутим, све док је већина царских трупа у Италији спасавала остатке Јустинијанове територије освојене од Лангобарда, и истовремено, ратовала у Персији, није било могуће спроводити било какву активну политику. Почетком деведесетих година [VI века] ситуација се мења. Византија је учврстила свој положај у долини реке По, и, што је још важније, пошто је завршен персијски рат (591), цар Маврикије је успео да пребаци своје искусне трупе са источног фронта на Балкан. Најспособнији војсковођа Приск, добио је двоструку дужност: да држи доњи Дунав и да утврди цареву власт на северној обали реке… Године 596. поново је освојио Београд. Уговор са Аварима из 600. године утврдио је границу Царства на Дунаву… Међутим, 601. године Приск је прешао реку и рат пренео на територију непријатеља. Пошто су га Византинци неколико пута потукли, Бајан [вођа Авара, којима су били потчињени Словени на том простору] се повукао на север у долину Тисе, где му је Приск поново десетковао војску. Ово је први пут после Трајана и Марка Аурелија да се римска моћ тако делотворно потврдила северно од Дунава.

Иако је изгледало да ће Балкану донети предах од аварско-словенских напада, Маврикијеве победе су биле кратког века. Царева наредба 602. године да трупе презиме северно до Дунава изазвала је побуну. Побуњена војска кренула је на Цариград, где је свргла Маврикија и за цара прогласила свог вођу Фоку. Током његове кобне владавине (602-610) коначно је пала граница на Дунаву, која је током целог VI века, ипак, колико-толико држана. Словени и Авари похрлили су на Балкан.“

Димитрије Оболенски, Византијски комонвелт,  Београд 1996, стр. 65.

„Насељавање Јужних Словена на Балканско полуострво тесно је повезано са арапским нападима на истоку и ратовањима Византије против Арабљана. Након аварског уништења државе Гепида 567. године [германско племе пореклом из Скандинавије, које се раније ослободило од Хуна], одласка Лангобарда у северну Италију [уплашени од Авара које су позвали у помоћ против Гепида] и аварског освајања Сирмијума 582. године, које је означило почетак пада византијске границе на Балкану, јужни Словени су често упадали на територију Византијског царства, све до 626. године и неуспешне аварско-словенске опсаде Цариграда. Након тог догађаја, један део Словена ослободио се дотадашње потчињености Аварима. Срби и Хрвати су се уз пристанак цара Ираклија доселили у област Илирик [провинција Римског царства названа по староседелачком племену Илирима] са простора Карпата.

Словени су упадали већ од средине 6. века у северне делове Балканског полуострва, да би од времена царевања цара Маврикија [582-602] почели да се спуштају ка југу и насељавају на читавом простору југоисточне Европе, стижући на југу све до Пелопонеза. Византијска држава није више контролисала копнене области на Балкану, већ се власт Цариграда простирала само на обалски појас и његово непосредно залеђе. Словенско насељавање, које је олакшано због малог броја постојећег становништва изузимајући градове, добило је велике размере без великих сукоба и ратних операција…“

Јоханес Кодер, Византијски свет: Увод у историјску географију источног Медитерана током византијске епохе, Београд 2011, стр.154.