Мумије и пирамиде – вечни дом фараона

13. септембра 2025.

2–4 minutes

Култ мртвих

„Још од времена родовског уређења у Египту је постојао култ предака, који је допринео идеолошком учвршћењу власти и ауторитета родоначелника. Египћани, као и други стари народи, веровали су у то да смрт није уништење људског бића већ само његов прелаз у други свет. Тај свет загробног живота приказивао им се у виду фантастичног изопачења облика земаљског света. Верујући да је загробни живот само својеврсно продужење земаљског постојања, Египћани су се трудили да покојнику пруже могућност да се у томе имагинарном свету служи свим предметима којима се служио и за живота. Египћани су веровали да ће покојник, ако од својих живих рођака добије храну, пиће и разне потребне ствари, моћи да вечно живи и штити своје потомство које је остало на земљи.“
В.И. Авдијев, Историја Старог истока, Београд 1952, 163.

Пирамиде

Египат је чувен по монументалним гробницама владара (фараона) изграђеним у облику пирамиде. Највиша (146 метара) је пирамида фараона Кеопса, који је владао у 26. веку пре наше ере. Била је највиша грађевина у свету хиљадама година. Пирамиде су биле богато опремљене скупоценим предметима, због чега су биле пљачкане.

„Иако је египатски краљ имао обавезу да брине о социјалној једнакости, то га ипак није спречавало да се јасно дистанцира од осталих људи, при чему је могао да се позове на свој божански аспект. Створена је гробница у облику пирамиде, на коју је, осим краља, имала право још једино краљица. Ту су били и краљевски култни храмови и посмртни текстови које су краљеви сами писали. По завршетку старог царства наступио је први талас „демократизације“ и многе од ових привилегија постале су свима доступне: али, све до почетка новог царства пирамида је и даље била облик гробнице резервисан искључиво за краљеве. Тек касније су краљеви одустали од ње, након чега су је преузели чиновници, пошто је постала дозвољени архитектонски облик.“
Ликови Старог Египта, Београд 2005, 322.

Како је изграђена велика пирамида у Гизи?

Мумије

„Најзначајније чудо у религији Египћана било је веровање да човекова душа напушта тело кад човек умре, али јој оно некако и даље треба. Египћани су мислили да души не може бити право да се њено бивше тело после смрти претвори у прах.

Зато су научили да тела умрлих веома довитљиво сачувају. Утрљавали би у њих масти и сокове биљака и увијали их у дугачке платнене тканине. Тако обрађени и очувани леш који није трулио назива се мумија. Премда су протекли читави миленијуми, мумије се ни до данас нису распале. Мумија се најпре полагала у дрвени сандук, дрвени у камени, а ни камени се није покопавао у земљу већ у стеновиту гробницу. Они који су то себи могли да приуште, попут „сина бога Сунца“, фараона Кеопса, градили би за себе читаву камену пирамиду. Дубоко у њеној унутрашњости мумија је морала бити сасвим сигурна! Тако су се барем надали. Али је залудан био сав труд и сва моћ краља Кеопса: пирамида је празна.

Мумије других краљева и многих старих Египћана проналажене су у гробницама, који су замишљени као станови за душе кад ове дођу у посету своме телу. Зато је у гробницама било хране, намештаја, одеће и бројних слика из живота преминулог. И једна слика самог покојника да би душа одмах нашла прави гроб кад дође да га обиђе.“

Ernst H. Gombrih, Kratka istorija sveta za mlade, Beograd 2007, стр. 29-30.