„Дубокосежне промене у свим областима живота за велику већину Европљана почеле су масовним сиромаштвом огромних размера (пауперизам). Оно није настало због индустријализације, како су, разумљиво, веровали многи који су мислили да су им радна места угрожена због индустријске производње. Масовно сиромаштво прве половине 19. века много више је било врхунац једног вековима старог процеса у којем је становништво расло брже од производње хране. Оно што је било ново јесу, катастрофалне размере које је масовно сиромаштво достигло у доба демографске експлозије средином 18. века у Европи. У 19. веку је пораст становништва био још већи, тако да је европско становништво до краја века нарасло са око 187 на око 401 милион људи. Без аграрне револуције, која је претходила индустријској, тако брзо нарасло становништво не би ни могло да се исхрани.“

Дитер Ленгевише, Индустријализација и друштвене промене, у: Историја – Лексикон појмова, Београд 2010, 456.

Значајно обележје индустријске револуције био је и развој градова. Градови у којима се развијала индустрија су значајно увећали број становника. Нови индустријски градови се нису могли похвалити лепотом, али су допринели стварању богатства. Људи су се досељавали у индустријске градове у потрази за послом ради побољшања животног стандарда, али су услови живота радника у тим градовима били веома лоши. Друштвени стандард, хигијенски услови и удобност становања су се много спорије развијале од величине и броја становника европских градова. У већини градова дуго није било текуће воде, добре канализационе мреже, редовног одржавања чистоће улица, солидне јавне расвете, итд. До преокрета у том погледу доћи ће током 50-их и 60-их година XIX века. У томе ће се новији градови брже мењати од старијих.

Привредни напредак Европе, изазван индустријском револуцијом, плаћен је тешким искоришћавањем маса радног становништва. До већег капитала индустријалци су долазили ниским надницама радницима и продужавањем радног времена. Индустријски радници, који су у западноевропским земљама чинили око 40% становништва, нису имали политичка права ни законску заштиту. Радно време је обично трајало од изласка до заласка сунца. Зими је трајало 10, а лети 12-14, некад чак и 16 сати. У металургији и рударству се без разлике радило и дању и ноћу. Тешке послове су обављале и жене и деца, а за то су били мање плаћени. Деца су често радила за стан и храну, а женама је исплаћивано 30-50% наднице мушкарца. Углавном мизерне наднице радницима нису омогућавале излазак из ужаса сиромаштва и пристојан живот. Бедне наднице су додатно умањиване казнама. Понајтежа је била казна примењивана према британским рударима који у случају болести не би обезбедили замену. Рудар у том случају не само да не би добио надницу за дане боловања, него би и платио казну због необезбеђене замене. Радници нису имали здравствено осигурање, нити пензију. Упркос тим нељудским условима рада и живота, број људи који су долазили у градове у потрази за послом стално се повећавао. Велика понуда радника је омогућавала одржавање ниских надница и суровог система експлоатације. Исцрпљивани дуготрајним тешким радом, без икакве здравствене заштите, станујући у крајње непогодним условима, хранећи се слабо, радници су лако оболевали и пропадали, а болести су харале и њиховим породицама.

Положај радника се, ипак, барем законски, побољшао током XIX века. Први раднички закон био је донет у Енглеској 1802. године и њиме је ограничено радно време деце на 12 сати, а забрањен је и њихов ноћни рад. Године 1819. за млађе од 18 година у Енглеској је радно време скраћено на 10 и по сати, а 1833. на 10 сати, када је и забрањен ноћни рад за млађе од 21 године. Било је још неколико измена касније, па је тако 1847. године за жене и омладину уведено опште радно време од 10 сати. Међутим, ти закони нису увек поштовани. Спровођење закона је слабо контролисано, а велика понуда радника и несташица посла је приморавала раднике да прихвате посао под било каквим условима и да чак штите послодавце који крше закон на њихову штету.

„И овакво ограничено и недоследно спровођено, радничко законодавство Енглеске био је велики напредак у односу на све остале земље у којима никакве регулативе у експлоатацији радне снаге није било. По њему је било забрањено запошљавање  деце испод 8 година, деца од 8-12 година могла су радити 8 сати дневно, а од 12-16 година 12 сати. Ноћни рад је био забрањен само деци млађој од 12 година. Чак и ова минимална ограничења законодавцу су се учинила претешким за послодавце, па је одредио да се закон односи само на предузећа са преко 20 запослених радника. Но, услед помањкања ефикасне контроле, закон, ни у већини таквих предузећа није примењиван.“ 

Чедомир Попов, Грађанска Европа, Београд 2010, 360-361.

Закони слични овим енглеским донети су и у неким немачким земљама 40-их година XIX века, али им судбина није била ништа боља него у Енглеској.

У одсуству реформи које би побољшале положај радника, јавиле су се револуционарне идеје. Индустријска револуција је изазвала и друштвене покрете као реакцију незадовољних радника. Увођење у производњу машина, које су замењивале велики број радних руку, остављајући многе људе без посла, изазвало је протесте. Најпознатији покрет такве врсте био је лудизам (назван по зачетнику Неду Луду), који је трајао у Енглеској од 1780. до 1825. године. То је био стихијски покрет радника, углавном текстилних, против машина. Дошло је до њиховог разбијања, до паљења фабрика, пљачки, убијања инжењера и техничара, и других сличних акција. Британски парламент је сузбио лудистички покрет строгим законима који су предвиђали и смртне казне.

Масовна незадовољства радника ће посебно доћи до изражаја 1848/9. године у низу револуција широм Европе. После тога је повећана свест о неопходности побољшања положаја радника. Наднице су се повећавале. Положај најсиромашнијих се поправио, али су се социјалне разлике између најбогатијих и сиромашнијих још више повећавале.

„То најбоље показује податак да је само 2% најимућнијих Енглеза 1868. године присвојило око 35-40% националног дохотка, а да је у Пруској било слично: 3,5% најкрупнијих власника приграбило је 40% дохотка. То показује да упркос привредном и друштвеном напретку, оствареном у европским земљама, током деценија 1805-1870, узроци дубоких друштвених и политичких конфликата нису отклоњени, па ни ублажени. У знаку тих конфликата протицаће историја европских држава кроз цео XIX век.“

Чедомир Попов, Грађанска Европа, Београд 2010, 361.

1. Како је Индустријска револуција утицала на промене места становања?
2. Како и зашто су људи у Енглеској ратовали против машина?
3. Зашто су радници пристајали да раде у лошим условима?
4. Како је Индустријска револуција допринела повећању социјалних разлика?
5. Зашто је велики број људи био сиромашан у 19. веку, невезано за Индустријску револуцију?