„Још 1865, у Михаиловој влади јављају се знаци расцепа. Постепено, расцеп је све јачи и јачи, и 1867. због тог расцепа поставља се питање, да ли је Михаилов режим и даље могућан. Тај режим, тако отпоран према спољашњим нападима, изгледа осуђен на пропаст због једне унутрашње слабости.

Повод за расцеп била је једна приватна ствар Михаилова: његов развод брака и његова намера нове женидбе.

Михаилова жена кнегиња Јулија, с којом се он венчао у изгнанству 1853, припадала је мађарском племству: Хуњади по оцу, а Зичи по мајци. Иако без деце, брак је тај изгледао срећан. „Мало је људи“, причао је доцније Михаило, „који су већма поштовали брачну свезу и љубав свога друга од мене“.

Милош није марио за своју снаху, којој није могао опростити, што је „шокица“, и што је нероткиња. Нашу публику, исто тако, Јулија је својим мађарско-племићким начинима више одбијала него привлачила. Њено одлажење у католичку цркву недељом, и то још у пратњи Михаиловој, простији свет осећао је као народну срамоту. Либерали су Михаилов брак с Јулијом сматрали као политичку погрешку; они су долазили на мисао да тај брак разведу, па да Михаила ожене православном руском принцезом.

[…]

Одмах после постигнуте погодбе са Јулијом [о разлазу, због њеног недоказаног неверства], Михаило помишља на нов брак, и то са Катарином, ћерком Анке Константиновићке, која је сама била кћи Јеврема Обреновића, рођеног стрица Михаиловог. Због тог блиског сродства које је постојало између Михаила и Катарине, њихов брак је наишао на велике тешкоће и постао политичко питање првога реда.

Идеја о другом Михаиловом браку зачела се у Анкиној глави. Катарину, уопште треба оставити на страну. 1865. она је имала око шеснаест година [Михаило 42]; скоро још дете, она је радила што је њена мајка хтела. У догађајима који су се поводом и око ње дешавали, она није играла самосталну улогу.

Анка је желела да своје дете доведе на кнежевски престо. Прво је мислила да доведе свога сина, кога би Михаило, у недостатку свог потомства, усвојио за престолонаследника. Она није успела да задобије Јулију за ту мисао, и услед тога постала је њен непријатељ. Доцније када је дошло до разлаза између Михаила и Јулије, код Анке се јавила мисао да начини бар кћер кнегињом, када није могла начинити сина кнезом.

[…]

Михаило није рачунао на тешкоће на које ће његова нова женидба наићи. У патријархалној Србији онога доба, већ сам његов развод брака сматрао се као скандал; његова женидба са сестричином од рођеног стрица сматрала се као нешто још горе него скандал: то је било родоскрвнење забрањено законима наше вере. Митрополит Михаило називао је тај брак безбожним и нечувеним делом, а председник владе Гарашанин бруком и несрећом која се не да поднети.

[…]

Због Михаилове нерешивости, питање о његовој женидби стајало је скоро три године на дневном реду, и било непрестано претресано од публике. Цео млади Београд певао је: „Што се боре мисли моје“ … једну песму за коју се говорило да ју је испевао сам кнез у своме љубавном јаду. Људи су се чудили, како један човек тако заљубљен не може ипак да се одважи на женидбу. Своју женидбу он је непрестано одгађао као и свој рат с Турцима, – и тај Марс заљубљени изгледао је истовремено сапет и у свом херојском и у свом љубавном полету.

[…]

Брачни и љубавни заплети Михаилови много су шкодили његовом угледу. Он за кога се држало да је сав обузет мислима велике националне политике, показао је свету да има и времена и расположења да се заљубљује „на смрт“. Уверење се створило да му је до те његове љубави стало више него до свега другог, и да је она почела утицати чак и на правац његове политике: министарства су се правила и кварила код Анке. Цео његов режим био је заљуљан. Висока бирократија која је тај режим држала, била се поцепала на питању Михаилове женидбе. Партије, прогањане тако брижљиво из јавног живота, почеле су се стварати међу самим бирократима; сада се већ могло говорити о једној Гарашанин-Цукићевој групи и о једној Блазнавац-Ристићевој. Те партије, иако су постале поводом једне личне Михаилове ствари, добијале су све више политички значај. Она партија која је осуђивала Михаилову женидбу, била је за продужење дотадашњег режима, а партија која је одобравала његову женидбу, била је за промену дотадашњег режима. У будућност режима нико није више веровао, када се чуло да чак и један део Михаилових доглавника говори о његовој промени. Режим је био надгризан изнутра, и његов се пад очекивао сваког часа. Михаило је био стављен пред врло непријатан избор. Имао је да бира између Гарашанинове групе, која је стајала верно уз његов дотадашњи режим, али је тражила од њега да се одрече своје женидбе, – и Блазнавчеве групе, која му је ишла на руку у његовим женидбеним стварима, али је тражила од њега да се одрече свог дотадашњег режима. Између његове политике и његове љубави била је створена неочекивана супротност.“

Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд 1933, 404-430.

Михаило се тајно верио три дана пре атентата на њега 1868. године. Његова вереница је преживела атентат. Неколико месеци касније удала се за министра војног и председника владе, тада намесника малолетног кнеза, Миливоја Петровића Блазнавца, а након његове смрти, пет година касније, за свога ујака, са којим је била у истом степену сродства као са Михаилом.