1. Главни градски споменици и оснивање позоришта
2. Градоначелник Новог Сада
3. Однос Милетића и Михаила

Главни градски споменици и оснивање позоришта

Централни трг главног града Републике Србије, Трг Републике у Београду, краси споменик (1882) кнезу Михаилу Обреновићу (1823-1868), а централни трг главног града Аутономне покрајине Војводине, Трг Слободе у Новом Саду, краси споменик (1939) Светозару Милетићу (1826-1901).

Кнез Михаило се изборио (дипломатијом, а не ратом за који се спремао), да турски војници коначно (априла 1867) напусте Београд и преостале утврђене градове у Кнежевини Србији, која је тада још званично била део Османског царства. Имена тих градова су исписана на споменику: Београд, Смедерево, Кладово, Шабац, Ужице, Соко. Споменик је постављен тако да кнез показује руком ка тада још неослобођеним крајевима. Конкурс за израду споменика кнезу Михаилу расписан је 1873. године. Израдио га је италијански вајар настањен у Београду Енрико Паци, који је и у родној Фиренци изградио неколико споменика. Споменик је висок 11 метара, а дугачак 8,46 метара. Бронзана статуа на коњу изливена је у Минхену. Споменик се налази преко пута Народног позоришта, које је основано на иницијативу кнеза Михаила, и отворено у години његове смрти, мада на другој локацији од данашње (у данашњој згради је од 30. октобра 1869. године). Од тада се трг на којем је кнежев споменик звао Позоришни трг. Зграда Народног позоришта подигнута је на месту порушене Варош капије у оквиру које је био и затвор у којем су Турци мучили Србе.

Споменик Светозару Милетићу се налази испред градске куће Новог Сада, у којем је Светозар Милетић био градоначелник. И у близини споменика Милетићу налази се позориште, за чије оснивање му припадају заслуге.

„оно што нам треба и што немамо, без чега нисмо народ, нисмо Србљи…“

Душко М. Ковачевић, Светозар Милетић, Београд 2009, 48.

Тим речима је Светозар Милетић у „Србском дневнику“ истицао значај позоришта, које је у Новом Саду основано лета 1861. године. Уз Милетића, најзаслужнији за оснивање позоришта био је његов пријатељ, књижевник Јован Ђорђевић, касније аутор текста химне Србије Боже правде, која је првобитно настала за потребе позоришне представе. Јован Ђорђевић је био и први директор Народног позоришта у Београду, од 1868. године.

Градоначелник Новог Сада

Иако је Милетић градоначелник Новог Сада био у два мандата, оба су превремено окончана. Први пут је изабран 3. априла 1861. године, дан пред састанак Благовештенског сабора, на којем су Срби исказали незадовољство због укидања територијалне аутономије коју су у извесној мери имали у Војводству Србија и Тамишки Банат. Са њиме су тада изабрани и књижевници Јаков Игњатовић за главног бележника и Јован Јовановић Змај за првог подбележника.

“Милетић је хтео да пружи доказ Мађарима, да је он искрен поборник споразума између Срба и Мађара, па је зато за великог бележника изабран баш Јаша Игњатовић, као један од најтипичнијих мађарофила међу угарским Србима тог времена. Према томе, Игњатовићев избор треба схватити само као један уступак Мађарима, у духу тадашње (краткотрајне) српско-мађарске сарадње на политичко-уставном пољу.“

К. Н. Милутиновић, Светозар Милетић, Загреб 1939, 54.

За време Милетићевог управљања Новим Садом српски језик је уведен као званични. Градска власт је, на Милетићев предлог, инсистирала да и са мађарским властима комуницира на српском језику, што је изазвало проблем у њиховим односима. Милетић је отишао и даље одлуком да се у Новом Саду укине гимназија на немачком језику. Због тих одлука Милетић је суспендован са места градоначелника Новог Сада крајем јануара (почетком фебруара по данашњем календару) 1862. године. Међутим и превремено прекинуто Милетићево управљање Новим Садом је тај град учинило културним средиштем српског народа. Маја 1867. године је наставио где је стао пет година раније.

„Светозар Милетић је по други пут изабран за градског начелника, а Лаза Костић за великог бележника. Антоније Хаџић изабран је за почасног великог бележника, а Коста Трифковић за великог подбележника. Тога дана када је Милетић изабран за градоначеника у школама није било наставе јер су у манифестацијама учествовали и професори и ђаци.“

Душко М. Ковачевић, Светозар Милетић, Београд 2009, 77.

Милетићева политика није се променила након претходног искуства на месту градоначелника.

„Милетић се опет сукобио са вишим властима због тога што им је сва акта слао на српском језику. Министарство унутрашњих послова га оштро опомиње и тражи од њега да убудуће сва акта шаље на мађарском. Милетић одбија тај захтев.“

Никола Петровић, Светозар Милетић, Београд 1958, 132.

Мађарска власт је покушала да оспори законитост избора градоначелника, али је сукоб решен другим путем.

„спор око званичног језика наставио се и даље. Он је поново стављен на дневни ред градског представништва, 7. септембра 1867. Али овог пута је предлог који је подржавао Милетић остао у мањини. Већину је добио предлог Јована Хаџића-Светића да се, сходно наређењу министарства унутрашњих послова, убудуће записници шаљу, поред српског оригинала, и у мађарском препису.“

К. Н. Милутиновић, Светозар Милетић, Загреб 1939, 58.

Упорни су били и Милетић и мађарска влада, која је погодну прилику за обрачун са Милетићем видела у атентату на кнеза Михаила, у чему је савезника нашла у српској влади. Нису успели да Милетића прикажу као једног од организатора атентата на српског кнеза, али је Милетић, ипак, јула 1868. године, по други пут суспендован са места градоначелника Новог Сада

„тврдећи да је стајао у свези са иностраним компромитованим особама (Владимиром Јовановићем и Љубеном Каравеловом) и да је држао бунтовничке говоре против мађарске државе.“

Васа Стајић, Светозар Милетић, Београд [после 1937], 90.

Али, откуд уопште идеја да Милетића оптуже за везу са убиством кнеза Михаила?

Однос Милетића и Михаила

Светозар Милетић је дужност градоначелника обављао док је Србијом владао кнез Михаило Обреновић. Једном су се ради договора сусрели, брзо у неслози разишли и у сукоб ступили.

„У лето 1861. године Милетић је боравио у Србији, јер је „из Београда желео да оде и обавести кнеза Михаила у корист либерала“. Суштина је била у томе да кнеза обавести о радњи Благовештенског сабора. Милетић је био примљен у аудијенцију код кнеза Михаила, али договор око осмишљавања заједничке политичке акције није постигнут. Кнез Михаило му је помагао да пређе у Србију и прихвати министарски положај, али је Милетић то одбио, с образложењем да му је дужност да настави своју политичку активност у оном делу српског народа у којем се родио. Тада није постигнут ни договор о осмишљавању заједничке политике, и Милетић је после два дана боравка у Београду био приморан да се врати у Угарску.“

Душко М. Ковачевић, Светозар Милетић, Београд 2009, 51.

Милетић је подржавао Михаилову политику борбе за национално ослобођење, али ју је критиковао када је Михаило оклевао са одлучнијим акцијама. Михаило је ту био рационалнији, свестан односа снага. Михаило је спољној политици подредио унутрашњу. Милетић је сматрао да су политичке слободе грађана подједнако важне као и национална слобода народа. Михаиловог апсолутизма Милетић је био критичар у свом листу „Застава„, који је покренуо 1866. године. Претходно је то чинио у листу „Србски дневник„, који је угашен 1864. године. Уредништво тог листа Светозар Милетић је 1863. године преузео од Јована Ђорђевића, који га је уређивао од 1859. године.

„У августу 1861. године, збoг критике режима кнеза Mихаила, забрањен је улазак „Србског дневника“ у Кнежевину Србију. Милетић је због тога прекоревао власти у Србији, тврдио је да тиме онемогућавају слободу штампе и говора, „да за слободну и независну мисао у Србији више нема простора, да је Србија неуставна држава и да се у њу уводи диктатура“. У својој критици Милетић се издавао за браниоца Устава Кнежевине Србије, а све у интересу „најчистије љубави и тежње за срећом и напретком“ њеним. Лист „Видовдан“ га је опомињао да пази шта чини, јер је Србија језгро и гарант целом народу српском. Међутим, Милетић је одбацио свако „Видовданово“ поистовећивање тадашње владе у Србији са државом Србијом.“

Душко М. Ковачевић, Светозар Милетић, Београд 2009, 51-52.

Нападима на Михаилов режим се 1866. године придружио и Милетићев сарадник Јован Јовановић Змај, својом песмом Српски градови и турски барјаци.

„Либералног политичког опредељења, Милетић је критиковао кнеза Михаила као и либералну опозицији у Србији, због тога што је ограничио политичке слободе у Србији ради борбе за национално ослобођење Срба од Турака, а да се устручава да предузме конкретне акције у том погледу. Милетић је сматрао да унутрашње политичке слободе  и борба за национално ослобoђење не могу бити одвојене.“

Душко М. Ковачевић, Светозар Милетић, Београд 2009, 80-81.

И након убиства кнеза Михаила режим у Србији делује против вође Срба са друге стране границе.

„У намесничким  листовима Милетић је оптуживан да у уједињеној српској држави жели да буде ако не краљ, онда бар председник републике. Влада је о свом трошку издала против њега један плакат у неколико хиљада прилика. Блазнавчеви [један од тројице намесника Михаиловом малолетном наследнику кнезу Милану] агенти обилазили су, наоружани буџама, јавне локале и премлаћивали Милетићеве присталице. Намеснички режим подигао је против Милетића праву хајку.“ Мађарске власти су то искористиле да га смене са места градоначелника. „И тако је Милетић градоначелник пао, а Милетић Србин и патриота се још већма уздигао, – као што је лепо рекао Јосиф Подградски, који је некада, у Пожуну [Братислави] учио Лицеј са младим Милетићем.“

К. Н. Милутиновић, Светозар Милетић, Загреб 1939, 60.

Након завршеног Лицеја, млади Милетић је отишао на студије у Беч и још тада је дошло до првог контакта њега и Михаила Обреновића, док је Милетић био сиромашни студент права, а Михаило бивши кнез Србије у изгнанству. Милетић је у Бечу боравио од јесени 1849. године. Безуспешно се обратио за материјалну помоћ патријарху Рајачићу.

„Милетић је провео годину дана у Бечу без стипендије, у веома тешким материјалним приликама, подучавајући децу богатих грађана, између осталих и имућног трговачког сина Михаила Полита, потоњег вођу десног крила Милетићеве Народне слободоумне странке. Јануара 1850. добио је помоћ од 40 форината из Текелијиног фонда. А тек крајем 1850. решио је своје материјално питање, добивши стипендију од 500 форината годишње од бившег кнеза Михаила Обреновића. С њим заједно исту толику стипендију добио је и Бранко Радичевић. Материјално добро обезбеђен,  Милетић је спокојно могао да настави студије. […] Примајући стипендију од Михаила Обреновића, он поставља изричит услов да ће се и убудуће слободно политички опредељивати и слободно изјашњавати своје политичко мишљење.“

Никола Петровић, Светозар Милетић, Београд 1958, 48.

Светозар Милетић је оставио и посвету Михаилу Обреновићу.

„Овом добротвору посветио је и докторску дисертацију и у посвети је, између осталог, писао да ће за најсветију дужност сматрати да се народу одужи за оно што је кнез њему учинио“.

Дејан Микавица, Светозар Милетић, Нови Сад 2016, 41.