„Монархија је такорећи била правило у Европи, у којој је било пуно републиканаца, али мало република. Године 1880. значајне републике биле су једино Француска и Швајцарска, а 1910. придружила им се и Португалија. У новим државама, како су настајале, довођени су краљеви; последња је била Албанија, у којој је краљ проглашен 1914. Ово је одржавало у животу деветнаестовековну извозну трговину млађих синова из највећих владарских породица. Масарик је 1915. могао да размишља о будућности чешке државе само као о монархији. Монархија је сматрана природним стањем ствари на крају 19. века као што се таквим данас сматра опште право гласа.

Њена привлачност делом је почивала на ритуалној и спектакуларној раскоши. У времену када је на другим плановима нестајало помпе, а настајала нова масовна јавност, краљевска венчања, сахране и крунисања били су добродошли као узбудљиве манифестације. Монархија је почела да се шири као што није још од средњег века, али разлог за ово није био административне већ политичке и дипломатске природе. Државне посете постале су лакше у време железнице; фотографија, јефтина штампа и керамика рашириле су људски лик владара више него икада раније…“

Џон Робертс, Европа 1880-1945, Београд 2002, 71-72.

Владарска титула и власт нису доносиле само популарност него им је и претила опасност. У последњој деценији XIX века извршени су атентати на француског председника (1894), шпанског председника владе (1897), аустријску царицу (1898) и италијанског краља (1900). Све су их убили анархисти. Почетком XX века убијени су краљеви Србије (1903), Португалије (1908) и Грчке (1913). Прву двојицу убила је војска, а трећег један лудак (након хапшења је изјавио да је убио краља јер је одбио да му да паре). Убијен је и председник Сједињених Америчких Држава Кинли 1901. године. На престолонаследника Аустроугарске је извршен атентат 1914. године, што је представљало повод за Први светски рат, након којег су се распала сва четири царства у Европи. Атентат је представљао професионални ризик владара.

„Позивам оне који не схватају зашто је потребна монархија, а нарочито зашто је потребан монарх страног порекла, да једноставно погледају карту Европе, и да прате све монархије које данас још постоје – скоро ниједна нема порекло из земље у којој влада: у Шпанији имамо једног Бурбона француског порекла, у Енглеској и Белгији краљеви су немачког порекла, у Шведској су француског порекла, у Норвешкој – данског порекла, а не узимамо у обзир то да се свака генерација, склапањем брака, ороди са другим страним владајућим породицама. Дакле, видите да није од значаја порекло јер у тренутку када краљеви преузимају власт, земља постаје нека врста њиховог поседа, и они убрзо постају већи родољуби од староседелаца.“

Њагу Џувара, Кратка историја Румуна, Београд 2020, 178.