1. Насељавање
2. Прве државе
3. Немачки утицај и покрштавање
4. Чешка у средњем веку
5. Пољска у средњем веку

Насељавање

Западни Словени су на простор на којем данас живе дошли из североисточне Европе у V и VI веку. Признавали су власт Авара до 623. године. Бохемија (данашња западна Чешка) је постала независна од Авара за време кнеза Сама (623-658), након чије смрти су Франци завладали тим простором. Од тога времена немачко свештенство је почело своју мисионарску делатност у Моравској (данашња источна Чешка), тежећи да је христијанизује и понемчи.

Прве државе

Моравска кнежевина и Нитранска кнежевина (претеча Словачке) су постојале од VIII века до 833. године, када су уједињене у Великоморавску кнежевину (833-907), која се распала продором Мађара, после смрти Карла Великог.

„До деветог века сви кључни елементи у централној Европи били су на свом месту. Пролазна Великоморавска кнежевина била је словенска конфедерација, која је успевала да буде и дубоко важна и фрустрирајуће магловита – није чак јасно ни којим земљама је она владала, иако је прилично сигурно да је укључивала модерну моравску област и Словачку и вероватно круг земаља око тог језгра. Чешки националисти су се бескрајно расправљали око тога. Она је трајала само неколико деценија, али је била културно пресудна као дом првог лепог и чудног глагољичког писма […] а затим, захваљујући неуморним византијским мисионарима Ћирилу и Методију, и као дом првог словенског писма – одлука о писму је од тада увек одлучујуће исцртавала другачије зоне, и за себе, и као означитељ привржености православљу. Уистину, мисионарски рад овог периода на померању великих делова становника Европе ка Константинопољу и ван домашаја Рима, створио је трусно подручје с импликацијама које сежу све до данашњих дана.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична истoрија хабзбуршке Европе, Београд 2019, 47.

Нитра је била престоница у којој је 828. подигнута прва хришћанска богомоља међу западним и источним Словенима. Нитранска кнежевина је обухватала простор у данашњој Словачкој и део данашње Мађарске. После распада Великоморавске кнежевине налазила се углавном у саставу Мађарске (сем у периоду од 1000. до 1030. године, када је била у саставу Пољске).

Немачки утицај и покрштавање

Почетком IX века западне Словене потчинио је својој власти Карло Велики, након чeга је уследила немачка колонизација тих простора. Немци су ту вршили и мисионарску делатност (ширили хришћанство). Како би се ослободио црквене, а тиме и политичке зависности од Немачке, моравски кнез Растислав је 862. године од византијског цара тражио хришћанске проповеднике на словенском језику. Уследила је мисија солунске браће Ћирила и Методија.

Живот и делатност Ћирила и Методија

Чешка у средњем веку

Kрајем IX века настаo je чешки племенски савез. Почетком XI века Чешка је, у страху од најезде Мађара, ушла у састав Светог римског царства немачког народа (1002) и припојила Моравску (1028). Средином XII века (1158) Чешка је постала краљевина са династијом Пшемисловић. Почетком XIV века династија Пшемисловића је изумрла, а наследила ју је династија Луксембург.

Најзначајнији чешки краљ био је Карло IV Луксембуршки (1346-1378), који је 1346. године постао немачки цар. Он је 1356. године издао Златну булу, којом је утврђен поступак избора цара. Краљ Чешке је био један од 7 кнежева изборника који су бирали цара. У доба Карла IV Чешка је била центар Светог римског царства. Желећи да Праг учини престоницом царства богато га је украсио и снажно утврдио. Године 1348. у Прагу је основан први универзитет у царству. На њему је настала чешка национална црква.

Хусити – Чеси који су век пре Лутера себи реформисали католичку цркву

Пољска у средњем веку

Пољска држава је настала у X веку у сливу реке Висле, као савез племена под влашћу династије Пјастовића. Пољску је карактерисала феудална расцепканост и немачка колонизација (од XII до XIV века, а негде и до XV). Потпуно независна од Немаца постала је почетком XI века, а краљевина у XIV веку. Године 1364. у Кракову је основан универзитет (на којем је студирао и Иво Андрић).

„Територија Пољске у 11. и почетком 12. века износила је око 250 хиљада километара квадратних, а број становника око једног милиона.“

Mihal Timovski, Kratka povijest Poljske, Zagreb 1999, 23. (цитат је прилагођен српском језику)

То је површина величине Душановог царства и Југославије.

Након изумирања династије Пјастовића, престо је наследио угарски краљ Лајош (1370-1382) из династије Анжујаца. Њега је 1384. године наследила једанаестогодишња ћерка Јадвига, коју су великаши који су тада управљали Пољском 1386. године удали за литванског кнеза Јагела. Династија њихових потомака Јагелонаца је владала до 1569. године. Династичким браком Пољска и Литванија су биле уједињене у персоналну унију (заједница држава са истим владаром). Била је слаба, јер је Литванија тежила да очува самосталност, али је, ипак, довела до јачања Пољске. Обухватала је велику територију од преко 1,1 милион квадратних километара, која се простирала од Балтичког до Црног мора. Литванци су били последњи пагански народ у Европи, који је хришћанство примило због савеза са Пољацима, који су били католици. Унија Пољске и Литваније је разним споразумима опстала све до краја XVIII века.

„Пољска и Литванија склопиле су унију пред заједничком опасношћу, каква је за обе државе била експанзија крсташког реда. Велика кнежевина Литванија била је врло пространа држава, пуна унутрашњих разлика. Сами су Литванци били у њој релативно малобројни и насељавали су северозападни део кнежевине. На истоку и југу налазила су се подручја руских кнежевина, које је Литванија заузела потискујући Монголе. Словенско становништво руског порекла православне вероисповести било је бројније. Његова култура, језик и писмо доминирали су чак на двору великих кнезова Литваније. Покрштавање великог кнеза и литавских великаша у западнохришћанском обреду појачало је посебност литванске етничке групе у односу на њихове православне поданике.“

Mihal Timovski, Kratka povijest Poljske, Zagreb 1999, 37. (цитат је прилагођен српском језику)

У следећем веку Пољско-литванска унија се одбранила од витезова тевтонаца. У бици код Гринвалда (у преводу са немачког на литвански: Жалгирис) пољско-литванска војска је поразила тевтонски ред 1410. године. Након новог пораза 1466. тевтонски витезови су признали вазалну зависност Пољско-литванској унији.

Претходно је Пољска морала да се брани и од најезде Татара. Избегнута је руска судбина, те се три провале Татара нису завршиле окупацијом.

Нецитирана коришћена литература:

• Удаљцов, Космински, Ваjнштајн, Историја средњег века, Београд 1950, главe VII, XVIII, XXIX