„Карта Европе с краја раног средњег века има много елемената савременог света! Истина, што се тиче политичких граница, као да нема никакве сличности. Пред очима трепери од мноштва краљевина, кнежевина, маркизата и бискупија. Ипак, много је доброг познато. Узмимо, као пример, називе држава: Енглеска, Француска, Немачка, Италија, Мађарска и Пољска, или области: Гаскоња, Бретања, Шампања, Лотарингија, Бургунција, Баварска, Ломбардија – све оне постојале су већ у X веку. Пре десет векова! То изгледа потпуно запањујуће када узмеш у руке мапу од VI-VII века. Сличност нестаје. Ниједно познато име! Ниједна од данас постојећих држава! На први поглед, период од V до VIII века је време неплодно, хаотично: некаква гомила бесконачних ратова, најезда, крвавих несугласица, територијалних раздора и прерасподела. Када проучаваш материјале везане за та четири века, чини се као да пролазиш кроз некакав дивљи, фантастичан сан, кошмар, лишен логике и смисла. Одједном, испративши чудесно-бесмислене векове, задивљено отвараш очи. Појавила се Европа. Појавиле су се савремене државе. Не, нипошто се нисмо збунили: заиста савремене, које и данас постоје на политичкој карти света. У огњу безуспешних преображаја родило се нешто ново: нови народи – претходница будућих нација, нови политички организми, који ће кроз сву феудалну расцепканост и нестабилност изнети своју територијално-етничку основу.“

Анатолиј Левандовски, Карло Велики, Београд 2016, 10-11.