Врхунац кризе у односима Аустроугарске и Србије, започете анексијом Босне и Херцеговине, био је атентат на аустријског престолонаследника, који је на Видовдан, 28. јуна 1914. године у Сарајеву извршио припадник револуционарне организације Млада Босна, Гаврило Принцип, за шта је Аустроугарска оптужила Србију.

„Гаврило Принцип и припадници Младе Босне доживели су као провокацију вест да аустријски престолонаследник, управо на симболични дан битке на Косову, долази да надгледа војне вежбе у окупираним провинцијама, Босни и Херцеговини. Они су добили оружје од агената српске тајне организације „Црна Рука“, и ујутру 28. јуна у Сарајеву заузели позиције дуж руте којом је конвој требало да прође. Аустријски дипломати и снаге безбедности оглушили су се на упозорења српске владе, која је имала сазнања о активностима босанских Срба. Тако је деветнае стогодишњем атентатору пошло за руком да упуца аустријског престолонаследника и његову супругу. Током судског процеса аустријско тужилаштво упињало се да докаже како иза атентата стоји српска влада. Ни они, ни наука, до данас нису успели да дају валидне доказе о умешаности Србије.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 385.

Аустроугарска је Србији рат објавила месец дана након атентата у Сарајеву. Претходно Србија није у потпуности прихватила ултиматум који је од Аустроугарске добила 23. јула, односно захтев да аустроугарски органи врше истрагу о атентату на тлу Србије, што би нарушило национални суверенитет.

„Принцип и остали оптужени твдили су на суду, после атентата, да су све сами смислили и да су у Србији само добили оружје. Имали су очигледно врло различите мотиве, политичке и приватне. […]

Аустријски суд је 28. октобра 1914. осудио три првооптужена на двадесет година тешке робије, уз отежавајуће услове – један дан месечно на посту и затварање у мрачну ћелију сваког 28. јуна. Сва тројица су умрла у Терезијенштату, у Чешкој, због нехуманих услова у затвору.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 380.

„Аустроугарска је за напад на Србију одредила своју балканску војску (Пета и Шеста армија), којом је командовао генерал Оскар Поћорек. Друга армија концентрисана је у Срему, припремајући се за пребацивање у Галицију. Правећи ратне планове, српска Врховна команда је главни напад очекивала са севера, преко Саве и Дунава, у правцу Моравске долине, али је он изведен из правца Босне, преко Дрине. Брзим продором до Ниша територија Србије требало је да буде подељена на два дела, а она војнички поражена. Истовремено, остваривши ову победу, аустроугарска војска би се више могла ангажовати на Истоку, у рату против Русије. План који је предвиђао напад са Дрине требало је отуда да буде стратешко изненађење, а ратне операције искоришћене за кажњавање Србије и етничко чишћење простора уз Дрину. Беч је, такође, планирао да у војним јединицама ангажованим у походу на Србију већину борачког састава чине југословенски народи. У састав Пете армије, на пример, улазили су 13. загребачки и 8. прашки корпус, а у састав Шесте 15. сарајевски и 16. дубровачки корпус. Друга армија, пак, регрутована је на простору Мађарске. У појединим јединицама на фронту према Србији и до 25% борачког састава чинили су Срби, а око 50% Хрвати, због чега је ратни обрачун укључивао сукоб између Србије и југословенских народа у Монархији, односно изазивање дугорочног раздора и непријатељстава.

Погранични градови и предели Србије засути су убитачном стрељачком ватром, уз коришћење дум-дум метака, на сам дан објаве рата, 28. јула 1914. године увече. Наредних дана, из правца Земуна и Бежанијске косе, са монитора и бродова на Сави, у дејство је ступила и тешка артиљерија, наносећи огромна материјална разарања и бројне људске жртве. Становници Савамале и Дорћола, најугроженијих делова Београда, морали су бити исељени. Аустроугарска војска гађала је два путничка воза са децом и женама који су бежали из престонице, погребне поворке, колону пацијената из душевне болнице на Врачару, општу државну болницу у коју су смештени рањени цивили и која је била обележена белом заставом са црвеним крстом. Улице Београда, међу којима је и главно градско шеталиште од Кнез Михаилове до Славије, системски су разаране, сличну судбину доживели су Шабац, који се претварао у гомилу рушевина, Гроцка, Обреновац, Смедерево…“

Мира Радојевић, Љубодраг Димић, Србија у Великом рату 1914-1918, Београд 2014, 118-119.