Византијско царство је настало у античко доба и опстало током читавог средњег века. Постојало је више од хиљаду година. Византија се развила из Римског царства. Очувала је римске законе и државно уређење. Временом је претрпела значајне промене у односу на античко доба и прерасла је у хришћанско царство грчког говорног језика на Балканском полуострву и источном Средоземљу. Назив Византија потиче из времена након пропасти царства.

Како је Византија добила име

Византијска историја нема јасну годину почетка. Првим византијским царем сматра се Константин Велики, који је био само један у низу римских царева. Он је преместио престоницу царства на исток и за време његове владавине је хришћанство дозвољено (313. године) од стране римских власти, што су биле битне карактеристике Византије.

Источни део царства је у то време био значајнији, јер је био насељенији и богатији, али су са истока претиле и опасности страног освајања. Византија се развила из источног дела римског царства. Коначна подела Римског царства на западни и источни део настала је 395. године. Дакле, дефинитивно се може рећи да је Византија настала у IV веку, премда би се више година могло навести као почетна тачка историје Византије.

Већину становника византијског царства чинили су Грци, али Византија није била само средњовековна грчка држава, већ мултинационално космополитско царство са универзалним тежњама. Византијска цивилизација је представљала јединствен спој римског државног уређења, грчке културе и хришћанске вере. Моћ и углед Византије више су се заснивали на новцу него на војној моћи. Држава је ефикасно прикупљала порез. Царски чиновници су често злоупотрeбљавали положај, извлачећи личну корист. Богатство и висока култура државе плаћени су бедом становништва, његовом бесправношћу и губитком слободе.

Образовање у Византији

Византијом су управљали цареви, који су имали неограничену власт. У античко доба римски цареви су сматрани боговима. У хришћанској Византији Бог је био само један, а цареви су били његови намесници на земљи. Стога је византијски цар сматран најзначајнијим владаром у средњовековној Европи (барем током првих векова) у односу на којег су владари свих других држава заузимали нижи положај у хијерархији. Задржан је и обичај проскинезе (клањања пред владаром, што потиче из античког источњачког доживљаја владара као божанства). Само је у црквеној сфери царска власт наилазила на озбиљнија ограничења. Ма колико да је био велик његов утицај и на црквени живот, као световно лице, цар је могао да буде само заштитник, а не и руководилац цркве. Руководилац цркве је био цариградски патријарх. Међутим, цар је у суштини одлучивао о постављању патријарха, а као законодавац утицао и на црквену управу. Највишу институцију у црквеном животу представљали су црквени сабори. Формално, државно – црквени организам представљао је идеално јединство над којим су се уздизали цар и патријарх, који су се, као поглавари васељење (света), у савршеној слози старали о благостању човечанства: световни поглавар брине се о материјалном, а духовни о духовном благу поданика.

Византијски цареви, као наследници римских, су претендовали на универзалну власт читавим хришћанским светом. Временом су се такве тежње показале све мање реалним. Током миленијумског постојања Византије, њена територија се драстично мењала – од светског царства које се простирало на три континента до патуљасте државе са огромном престоницом. Византијско царство су уништили Турци 1453. године. Претходно је Византија морала да брани своје огромне територије, и то углавном на два фронта – на северо(западу) и (југо)истоку. Трагичност таквог положаја била је појачана чињеницом да је некада сигурно залеђе, које је чинило западни део царства, постепено постајало додатни непријатељ ове државе, чијој ће пропасти значајно допринети.

На истоку се Византија бранила најпре од Персије, па вековима од Арапа и на крају од Турака, прво Селџука, па Османлија. На западу су нападачи у почетку били разна варварска, пре свега германска племена, током сеоба народа, а затим су уследили сукоби са Францима, па са Викинзима, а затим непријатељство са италијанским поморским републикама, као што су биле Венеција и Ђенова. На Балканском полуострву су Византијском царству невоље задавали Авари, Словени, Бугари, Мађари, Печенези (номадска племена пореклом из централне Азије, која нису формирала озбиљну државну организацију, него су пљачкала суседе, а ратовали су и као најамници других сила, док се током 12. века нису асимиловани у Бугаре и Мађаре), Кумани, а крајем 13. и у првој половини 14. века Срби.

Политичко средиште Византије је представљао Цариград. Могу се одредити и три веће интересне зоне Византије:

1. Источни Медитеран (традиционална граница на западу је био водени пут око Сицилије) и Црно море, укључујући обале, залеђе, приморја и острва. Средишњу област ове географске зоне Византијског царства чини Егејско море са око 60 стално насељених острва и Мраморно море заједно са морским теснацима и Босфорским мореузом који га спаја са Црним морем.
2. Мала Азија и на истоку њој суседни делови Јерменије, Грузије, Месопотамије и Леванта. Средишњу област чини западни део Мале Азије са приобалним појасом на северу и на југу који се на њу надовезује.
3. Балканско полуострво, отприлике до граница коју чине токови река Саве и Дунава. Средишњу област Балкана за Византију је чинила Тракија, делови копнене Грчке који гравитирају ка Егејском мору и Пелопонез.

Опседнутост успоменама опасна по безбедност царства

Уз поменуте средишње области, које су за Византију биле најважније, одређен значај, различитог обима у различитим периодима, имале су Италија (посебно јужна Италија) и Сицилија, такозвана „Византијска Италија“, као и земље на јужној средоземној обали, посебно Египат, a затим јужни делови Шпаније. Оне су, ипак, углавном представљале споредну или додатну сферу византијског интереса. Највећи део ових простора потпадао је под византијску власт само у рановизантијско време. Почетком VIII века трајно је изгубљена северноафричка обала (освајањем Арабљана). Средином VIII века трајно је изгубљен Рим, северна и средња Италија (освајањем Равене од стране Лангобарда и уздизањем Франачке, као новог папиног заштитника). Византији је на западу остао само југ Италије.

Византијске територије на Сицилији и у јужној Италији од IX века су угрожавали Арабљани, који су освајање Сицилије довршили почетком X века. Последње територије у јужној Италији освојили су Нормани. Након чега су, предвођени Робертом Гвискардом, кренули у освајање византијских територија на Јадрану, а крајњи циљ је било освајање Византије. Византија је нашла савезника у Венецији, чију су превласт на Јадрану угрозили Нормани. Помоћ Венеције је прекинула норманску опсаду са Драча, али је успела њихова копнена опсада. Након тога су Нормани продрли дубоко у византијске земље. Прошли су кроз Епир, Македонију и Тесалију. Успели да заузму и други најважнији град царства Солун (1185). Зауставила их је пoбуна у јужној Италији, коју су подстакли Византинци. Млечани су скупо наплатили своју помоћ (1082). Најзначајније су биле трговачке повластице у виду потпуног ослобађања од царина. Тако су млетачки трговци у Византији стекли бољи положај од домаћих трговаца. Добили су и стовариште у Цариграду и пристаниште у Галати. Формално су Млечани и даље признавали суверенитет Византијског царства.

Политички расцеп хришћана Истока и Запада продубљен је настанком Франачког царства Карла Великог (800. године). Састанак папе Стефана II и франачког краља Пипина 754. године, када је папа лично кренуо преко Алпа, означио је почетак савеза Рима са Франачком и поставио основу за формирање римске црквене државе. Папство је окренуло леђа Византији и ступило у сарадњу са франачким краљевством. Из те сарадње ће за мање од пола века произаћи Западно царство. Стварање царства Карла Великог значило је на политичком пољу исто толико дубок преврат као што је у области вере био каснији расцеп цркава. За тадашњи свет изгледало је неоспорно да може да постоји само једно једино царство и само једна хришћанска црква. Крунисање Карла Великог за цара пореметило је утврђени ред и тешко погодило византијске интересе, јер је као једино законито царство до тада неоспорно важила Византија, која је као Нови Рим наследила стару Римску империју. Ахенским миром 812. године Византија је признала Карлу Великом царску титулу у замену за повратак територија у Далмацији, Истру и Венецију, које су Франци преотели Византији. Од тада су и формално, не само фактично постојала два царства. Карла су признали за цара, али не и римског цара, чиме је Византија правила разлику између западног цара и јединог правог цара Римљана у Цариграду.

Права средњовековна историја Византије почела је у 7. веку са царем Ираклијем (610-641). Он се суочио са двоструком опасношћу. Године 626. Цариград су опседали истовремено са једне стране Авари и њима потчињени многобројнији Словени, а са друге Персијанци. Након неуспешне опсаде Авари су окончали своје пљачкашке походе и повукли се у Панонску низију, и ту су се трајно настанили, а Словенима (Србима и Хрватима) је дозвољено да се населе на територији Византије (у северним и западним деловима Балканског полуострва) уз признавање њене врховне власти.

Персијанци су од Византије освојили Египат, Сирију, Палестину (чак су однели и Христов крст) и Јерменију. Након војних реформи уследила је победа код Ниниве (627), па је Византија од Персије повратила све територије. Међутим, наредних деценија те земље ће освојити Арабљани, који ће опседати и Цариград (674-678, 717/8.).

Због многих проблема Ираклије је још почетком своје владавине хтео да резиденцију пренесе у Картагину одакле би организовао одбрану царства али протести становника престонице на челу са патријархом су га одвратили од тога. Током владавине цара Ираклија грчки је постао званичан језик царства, уместо латинског.

Због спољне опасности која је претила царству, византијско друштво је добијало војнички карактер. Аристократе више нису били они који су се истицали по пореклу, већ скоројевићи, који су се истицали војним способностима, у време када је царство било у војној опасности. Пронија је био назив за имање додељивано војницима на доживотно уживање уз обавезу вршења војне службе. Ираклијеви наследници ће повремено исељавати део становништва на територије где ће бити потребни војници за одбрану граница. Тако су у VII веку два пута цареви више десетина хиљада Словена досељених на Балкан пресељавали на слабије насељени простор Мале Азије, где су трајале борбе против Арабљана, али се знатан број њих предавао Арабљанима, који су их потом насељавали у Сирији.

После савлађивања војне навале са истока отпочело је, у борби око поштовања култа икона, разрачунавање са продирањем источних културних утицаја. Забрана поштовања икона и других ликовних представа у религији јавила се у VIII веку, под утицајем исламa и јудаизма. Овом продирању отворио је пут исти цар који је пред цариградским зидинама зауставио арабљанску војну најезду – Лав III (717-741). Он је први пут отворено иступио против поштовања икона 726. године, а систематско уништавање икона отпочело је 730. године. Објављивање едикта којим је 730. иконоборство постало званична идеологија византијске цркве и државе, повећало је јаз између западне и источне хришћанске цркве, односно између римског папе и византијског цара, и осетно ослабило византијски утицај у Италији. Култ икона је изгледао супротан хришћанству као духовној вери. Противници икона су сматрали да поштовање икона представља обнову паганског идолопоклонства. Противника икона је било више у источним провинцијама, а у европским провинцијама је народ био за поштовање икона. У 8. веку и првој половини 9. века Византију је потресала велика унутрашња криза која је проистекла из борбе око култа икона. Спор је био веома острашћен, и осим верског имао је и политичко обележје. Био је то сукоб световне и духовне власти, сукоб цара и патријарха, сукоб државе и цркве. Цареви иконоборци хтели су да потчине својој власти цркву, која је временом постала исувише моћна. Сматрали су се не само царевима него и првосвештеницима, којима је Бог поверио власт. Нису сви цареви у овом периоду били противници икона. Тако је присталица икона била прва жена која је самостално управљала царством – царица Ирина (797-802). Победу су однеле присталице култа икона, односно црква.

Жене у Византији

Након окончања иконоборачке кризе (843) отпочео је успон Византије, која је око 1000. године, за време владавине цара Василија II (976-1025), била најмоћнија држава у свету, моћнија од Светог римског царства и Арабљанског калифата. Политички успон Византије је пратио и културни напредак за време владавине македонске династије, а посебно цара и писца Константина VII Порфирогенита, који је посебно значајан и за Србе, јер нам је његов спис једини сачувани писани извор о досељавању Срба на Балкан. Византија је ширила свој културни утицај на словенске народе путем ширења хришћанске вере. У IX веку је из Византије кренуло покрштавање Моравске (касније ипак остала у римској сфери утицаја), Бугара, Срба и Хрвата (касније ипак остали у римској сфери утицаја). Покрштавање Руса отпочело је у IX веку, а веће резултате дало је крајем X века.

У деценијама након смрти цара Василија II уследио је опадање Византијског царства. За независност се изборили и краљевску круну из Рима добили Хрватска (1076) и Зета (1077). Угарска је постала главни супарник Византије на Балкану након освајања Хрватске и Далмације (1102). Након успешног ратовања против Угарске, Хрватска, Далмација, Босна и Срем су се под византијском влашћу поново нашли у периоду од 1167. до 1181. године.

Након битке код Манцикерта 1071. године, Турци Селџуци су поразили Византинце и заузели простране делове Мале Азије. До тада је Мала Азија била најважнији део Византије. Турци Селџуци су у Малој Азији основали Румски (Римски) султанат. У историографији се назива и Иконијски султанат, јер је седиште било у Иконији, данашњој Коњи.

Цариград су први пут освојили крсташи 1204. године, што представља и први пад Византије. Византијска идеја није била сасвим уништена, него је потиснута на периферију, где су настале три грчке државе: Епирска држава у европским провинцијама, Никејско и Трапезунтско царство на тлу Мале Азије. Трапезунтско царство на јужној обали Црног мора је формирано мало пре латинског освајања Цариграда 1204. године. Формирали су одметници од царске власти и претенденти на византијски престо. Ова држава се временом смањила и на ток збивања у византијским земљама ова малена и удаљена царевина више није осетно утицала. На територији сужене Византије је, осим три грчке државе, настало и неколико латинских држава. У борби за византијско наслеђе као победник је изашло Никејско царство (цар Михаило VIII Палеолог), чији су одреди 1261. године ослободили Цариград.

Међутим, обновљено Византијско царство је било само сенка некада најмоћније државе. Византија након обнове није успела да успостави византијску власт у свим старим византијским земљама. Северни део Балканског полуострва остао је под влашћу Словена, и док је Бугарска потиснута, Србија је напротив почела да се шири на рачун византијског царства. На мору су и даље господариле италијанске републике. Под латинском влашћу налазио се већи део Пелопонеза, Атика са Беотијом и околна острва.

У 14. веку (током треће и пете деценије) су Византију потресли грађански ратови, који су је исцрпели и учинили неотпорном према нападима суседних народа, пре свих Турака из Мале Азије, а осим њих и Срба. Грађански ратови су исцрпели Византију не само политички, него и економски. Становништво више није било у стању да плаћа порез, јер је једина преостала провинција Тракија претворена у пустињу ратним пустошењима, па није било услова за пољопривреду. Од средине XIV века јединствена царска власт постепено се замењује породичном владавином чланова царске династије, који свако за себе, било по међусобном споразуму, било у супарничком раскиду, владају својим посебним територијама.

Да би се одбранили византијски цареви су се за помоћ обраћали поглаварима хришћанске цркве на западу, а они су заузврат тражили склапање црквене уније, у којој би епископи Рима били поглавари свих хришћана. Унија из 1274. имала задатак да брани Византију од напада са Запада, а унија из 1439. је имала задатак да спасе Византију од Турака. Византијски народ и велики део свештенства пружали су цару отпор у погледу црквене уније.

Унија из 1274. је доживела потпуни неуспех када је се и Рим одрекао зарад освајачких планова Латина. Византија се од похода коалиција сицилијанског краља Карла Анжујског, коју су подржавали Млечани, папа и византијски суседи, спасила подстакнувши буну против власти Анжујаца Сицилијом и преврат, којим су 1282. власт над Сицилијом повратили представници арагонске династије. Византијски цар Михаило VIII им је помогао новчано, а византијски агенти су ширили незадовољство на Сицилији, међу становништвом незадовољним сталним ратовањем Карла Анжујског.

Ни унија из 1439. није дала резултате, а покушај њеног остварења само је пооштрио расцеп. Уместо да донесе помоћ против спољног непријатеља, унија је изазвала у Византији жестоке унутрашње расправе, а ван византијских граница, у словенским земљама, одузела је царству и оно мало угледа што га је још имало. Далека Московска Русија, која је мало знала о византијским невољама, а коју су сами Византинци васпитали у мржњи према Риму, сматрала је прелаз цара у римску веру за несхватљиву издају. Од тада је Русија сама бирала своје митрополите, окренувши леђа Цариграду, који је својим отпадништвом изгубио у њеним очима право да вођство у православном свету. Тако је и Русија била изгубљена за Византију, у самој Византији дошло је до огромних размирица, а у Риму фактички ништа није добивено. Спасоносна акција са Запада изостала је, као што је изостало и спровођење уније у Цариграду.

Византијску војску су углавном чинили најамници. Држава није имала пара за издржавање већег броја најамника. На мору се Византија ослонила на снаге савезника Ђенове. Са таквим снагама Византија није била у стању да се одупре далеко надмоћнијој османлијској. Већ око 1300. године читава Мала Азија се налазила под турском влашћу. Одржале су се само неке веће тврђаве и луке. Каталонски најамници су 1311. поразили Французе у Атинском војводству (после читавог века француске владавине од Четвртог крсташког рата) и завладали Атиком и Еубејом, где ће одржати своју власт скоро 70 година. Године 1352. у сукоб око власти Jована Kантакузина и Јована V Палеолога одлучивала је борба турских са једне и српских снага са друге стране. Победиле су бројније турске снаге.

Турци Османлије су прву насеобину у Европи основали освајањем Галипоља 1354. године. Једрене у Тракији је освојено 1362. године и султан је ту преместио своју резиденцију 1365. године. Ни јужнословенске земље, као ни Византија, нису биле у стању да пруже озбиљнији отпор надмоћнијем непријатељу. Домаће становништво терано је у масама, као робље, у Малу Азију, док су на запоседнутим областима на Балкану насељавани турски колонисти, а турским великашима, пре свега султановим војсковођама, дељени богати земљишни поседи. Убрзо након Маричке битке (1371), у којој Византија није учествовала, византијски и бугарски цар су постали турски вазали (што је значило да му плаћају данак и пружају војну помоћ). Крајем XIV века Византију је чинио само Цариград (окружен турским земљама одолевао само захваљујући својим зидинама) и Морејска деспотовина на Пелопонезу. У последњој деценији 14. века Османлије су започеле и опсаду византијске престонице. Почетком XV века живот Византији за још пола века је продужио продор Монгола предвођених Тимуром, који је поразио Османлије у битки код Ангоре 1402. године. Након битке је и сам султан Бајазит допао заробљеништва у којем је и завршио живот. Тимур је 1403. напустио Малу Азију, а 1405. погинуо ратујући против Кине. Уследили су и грађански ратови око престола у Османлијском царству. Турци Османлије су пре 1453. године 3 пута опседали Цариград (1394-1402, 1411/2, 1422). Други град у Византији – Солун су Турци заузели 1430. године. Претходно су га Византинци 1423. предали добровољно Млечанима (Венецијанцима), свесни да га неће моћи одбранити. Млечани су били на себе преузели обавезу исхране и одбране града.

Морејска деспотовина (на Пелопонезу) и Трапезунтско царство преживели су пад Цариграда само за неколико година. Године 1456. пала је Атина, па је Партенон, пре хиљаду година претворен у цркву Богородице, тада постао џамија. Последњи комад грчке земље који је пао под турску власт било је Трапезунтско царство 1461. године.

Након пропасти Византије поново се једно царство ширило од Месопотамије до Јадрана и имало своје средиште у Цариграду (као Византија на свом врхунцу), а то је било Османско царство.

Литература:

• Георгије Острогорски, Историја Византије, више издања.
• Јоханес Кодер, Византијски свет, Београд 2011.