Најаве, извештаји и анализе дневних листова

„Политика“, 7. април 1929, стр. 11.

„Данас по подне, са почетком у 3 часа и 45 минута, одржаће се на игралишту „Југославије“ првенствена утакмица између лоптачког првака Београда и Б.Л. Подсавеза „Југославије“ и Б.С. Клуба.

„Југославија“ се данас налази у одбрани: она данас брани своју титулу првака коју носи већ толико година: од 1922/23 до ове године, са малим једногодишњим прекидом у лоптачкој 1926/27 г., када јој је био исту преотео Б.С. Клуб. И данас, „Југославија“ има према себи старог конкурента за првенство Београда и ривала, Б.С. Клуб.

Ово њихово ривалство и стална, равноправна форма њихових тимова чији је сусрет, по игри, по њеној лепоти, по занимљивости и по емоцији коjу пружа и оним најхладнокрвнијим гледаоцима, био увек велики спортски догађај, годинама већ држи београдски спорт стално у напрегнутом стању, непрекидно у напредовању, недопуштајући његову декаденцију иако је за исту, због недостатака и недовољног броја игралишта, било довољно узрока.

Данашња првенствена игра одлучна је за првенство Београда, и Б. Л. Подсавеза у години 1928/29: за Б.С. Клуб коначно, а за „Југославију“ под претпоставком да две недеље доцније однесе победу и над „Соколом“, што ће јој вероватно успети. Ко ће победити? То је питање на које ће ток и свршетак игре дати тачан одговор. Због тога ће данaс неколико хиљада гледалаца испунити трибине и стајање на игралишту С.К. „Југославије“, те у непрекидној треми и са напрегнутим нервима пратити борбу двају одличних противника.

Против преимућства Б.С. Клуба, у које треба убројати још и изванредну брзину акција и старт, „Југославија“ има заиста већу и појединачну вредност њених играча. Ипак на оној нашој: “Бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака“ и овде ће одлучну реч имати срце у играча, њихова храброст и истрајност воље за победом која их не сме попустити до последње минуте игре. […]“

„Правда“, 7. април 1929, стр. 10.

„Ако црвени не добију сутрашњу битку, последњим знаком судије решено је питање престоничког првенства у корист плавих, којима је, за остајање на челу, довољан и нерешен исход.

Ова околност говори у прилог плавих, јер нису толико слабији да немају изгледа бар на поделу бодова. И заиста, ваља бити особито слободан у смелости да се њима оспори способност за једно изненађење или макар незаслужено ишчупан полу-успех… Јасно је пре свега, да они чврсто намеравају извести борбу на живот и смрт, јер није по среди само гола победа, већ задовољавање старе мржње према вечитом супарнику, чежња за престолом, воља да се обезбеди несметано подизање игралишта [на свом новом стадиону на Топчидерском брду, на месту данашњег стадиона „Партизана“ ће први пут заиграти месец дана касније – 5. маја 1929. године], нада у осигурање извесних личних повластица и тако даље.

Плави ипак улазе у бој без нарочито узрујања. У очима свих гледалаца – изузев где-којих навијачких луда! – важе наиме као подређени. Њима се не може, у смислу просте заповести, наметнути дужност да неминовно савладају бољег од себе; чак ни да буду равноправни. И зато они наступају унапред разрешени кривице. На против! Буду ли подлегли, присталице морају опростити; ако пак посао сврше повољно, њих чека двострука награда.

[…]

Б.Л.П. је наредио да утакмица између Југославије и Б.С.К-а почне у 3.45 часа. Ако у недељу буде ведро, игра се може ваљда и свршити за видела. Буде ли пак облачно, онда је сигурно да ће крај (у најбољем случају само последња четврт сата) протећи у мраку.

За сад још није јасно зашто је подсавез учинио ову погрешку, али има места за разне претпоставке и „Правда“ ће покушати да поводе овог жалосног случаја изнесе тачно на јавност.“

 „Време“, 7. април 1929, стр. 10.

„Најинтересантнија утакмица ове сезоне је несумњиво првенствена борба између плавих и црвених, која данас треба да реши питање првенства Београда.

Да иначе занимљива борба буде још привлачнија, ова ће се утакмица играти за леп пехар, који је поклонио победнику јувелир г. М. Стефановић. Наиме, победник ове утакмице имаће пехар у своме власништву до стоте утакмице, када ће победник те друге јубиларне утакмице добити дефинитивно пехар. […]

Од оснивања Југославије 1913. године која се тада још звала „Велика Србија“, па до данас, одиграно је између Југославије и Б.С.К. 49 утакмица, Б.С.К је победио 24 пута, Југославија 18 пута, а 7 утакмица је завршено нерешено. Голдиференција је 101:96 у корист Југославије. […]“

„Време“, 8. април 1929, стр. 5.

„Јуче је одлучено футбалско првенство Београда за 1928.-29. годину. Б.С.К. је у сјајном старту и необично ефикасној игри до ногу потукао свог ривала. Изненадна хладноћа и право невреме са снегом и кишом још од прекјуче, били су довели ову најважнију утакмицу у питање. Снег и киша падали су и јуче за све време игре, терен је био сав под водом, па ипак се од стране црвених чврсто инсистирало на одигравању утакмице. Плави су на против били вољни да своје играче не изложе свим оним непријатностима, које доноси борба на мочварном терену и по непријатној киши и снегу. Држало се да ће се и с обзиром на публику и с обзиром на пропагандни моменат који та утакмица носи у себи – одложити за доцније. Постојало је непоколебљиво уверење црвених, да ће на блатњавом терену сигурно победити и њих нико није могао убедити да је имало много и много разлога за одлагање утакмице. Плави су веровали да ће услед невремена доћи сигурно до одлагања утакмице, па стога нису имали ни све своје играче на окупу. Тако је најзад и тим изашао на терен и почео игру свако са 10 играча без Арсенијевића, по кога је послан у последњем моменту ауто да га отргне од књиге и доведе на терен.

Небо – то колико пута злоупотребљавано небо, овог пута је одиста одиграло улогу прста судбине – и за непристанак да се утакмица одложи за лепше време исписан је пораз Југославије од 1:7.

По бескрајно дугачкој, густој блатној киши одмицали су засипани кишом и снегом, проређени редови затрованих навијача, које не би могло омести ни камење из неба да не дођу на игралиште, па макар оно било и на Авали. Прокисле трибине биле су око 3 сата готово већ пуне радозналих, који су [нечитке две речи] трему имали да преживе шта ће рећи судије – може ли се по овом терену играти или не. Г. Поповић је завукао ногавице и у званичној улози залазио у кишу. Пошто је прокрстарио терен лево и десно и видео да нога упада „само“ до чланака вратио се са најавом да се по овом терену може играти. Интересантно је да се нису одиграле четири утакмице које су биле заказане за пре подне, и г. Поповић је водио можда прст судбине.

Како му драго тек публика је била већ ушла бесплатно, јер и благајници нису држали да ће се одиграти утакмица.

Публика је поново протерана кроз капије, благајне су постављене и почело се са новим улажењем и гужвањем кроз блато. И тако је и иначе редуциран приход још једном десеткован, јер се ред није могао у потпуности одржати и чак за време игре проваљивала [нечитко] на стајању.“

„Политика“, 8. април 1929, стр. 9.

„Ретко ко је од оних који познају добро оба противника рачунао на овакав исход игре. Противници су изгледали на папиру и пре игре равноправни, тако да се победник никако није могао са сигурношћу предвидети.

[…]

Утакмица је играна по веома рђавом времену. Киша помешана са суснежицом, падала је у суботу, затим целу ноћ и у недељу пре подне, а и по подне за све време игре. Због рђавог времена сама игра није могла имати правилан ток нити испољити праве снаге противника, а спречила је исто тако да игри присуствује један већи део љубитеља спорта.

Ипак утакмици је присуствовало преко 3000 гледалаца. По блату, дубоком до колена, гацали су Београђани преко Топчидерског брда, већином пешице, јер је мали број трамвајских кола на прузи Славија-Вождовац био и сувише недовољан да превезе толики свет. Пожртвовање које су Београђани јуче показали по киши, снегу и блату, а уз то још и приличној хладноћи, било је равно пожртвовању спортиста играча који су 90 минута са највећим напором и ваљајући се готово по блату и води, водили тешку спортску борбу. Све остале утакмице отказане су.

[…]

Интересовање у Скопљу

Интересовање за дерби утакмицу Б.С.К. – „Југославија“, која је одржана данас у Београду било је изванредно живо у свим спортским скопљанским круговима. И један и други клуб имају на југу својих одушевљених присталица и навијача, који су целе недеље очекивали овај значајан сусрет. Срећна новина коју је „Политика“ увела да даје извештаје својим читаоцима у целој земљи као и данашње давање преко београдске радио станице тока овог најважнијег спортског догађаја сезоне, примљена је са великим одушевљењем од свих спортиста.

Због свега овога данас по подне још око 3 и по часа пред књижаром г. Милана Стојковића, у главној улици Краља Петра, где је био инсталиран радио апарат, била се сакупила велика маса спортиста који су очекивали почетак игре. Када је утакмица почела многобројни скопљански навијачи навијали су за своје боје. Свирка и галама београдских навијача унела је знатну живост у спортисте. Успех Б.С.К. у првом полувремену био је повод за многобројна задиркивања на рачун навијача „Југославије“. Извештај о игри у првом полувремену чула су се необично добро. После одмора чуло се знатно слабије и са великим прекидима, али ипак, и поред снега који је падао преко 200 спортиста закрчили су тротоаре корзоа и сачекали су крај утакмице задовољавајући се да с времена на време чују свирку београдских навијача и извештај г. Стоиловића у успесима Б.С.К.“

Политика, 9. април 1929, стр. 8.

„Слушајући у недељу после подне, у топлој соби, на радио апарату цео ток утакмице Б.С. Клуба и „Југославије“, радио аматери и љубитељи спорта могли су приметити приличну контрадикцију између тока игре који је верно преношен радио емисијом директно са игралишта [ово је био први пренос утакмице на Радио Београду, који је настао пет година раније] и голова, који су падали у корист Б.С. Клуба сваког часа. На микрофону је, бар две трећине од целокупног времена игре, говорник говорио о навалама „Југославије“ и о игри која се водила у пољу Б.С. Клуба, док је остали део времена морао употребити на објашњење палих голова у корист Б.С. Клуба. Онима који су то слушали изгледао је такав ток игре готово невероватан. Међутим, и они који су игру посматрали били су просто запањени како је лако дат гол „Југославији“ и колико је она неспособна да реализује своју добру игру у пољу. […]“

Правда, 10. април 1929, стр. 9.

„Још једном су црвени умрли у лепоти. Било у дејству појединаца или у заједничком раду играли су у пољу мајсторски и постизавали што су хтели изузев згодитака. Готово у сваком делу утакмице случајни неверник затекао би ову дружину у нападу и не би веровао да губи…

[…]

Плава чета је беспрекорно освојила назив првака престонице, па је шкакљиво питање разлике згодитака бачено у заборав.

Али је ипак било рачуна.

Један навијач победника силазио је у вароши приметно огорчен. Псовао је на сва уста, а упитан за разлог одговорио осорно:

-Зашто није девет пута затресена мрежа Југославије? Требало би се најзад осветити за онај пораз у Александровој улици [25. 11. 1923. године Југославија је славила 9:1 на старом игралишту у данашњем Булевару краља Александра, које је постојало до 1927. године, где је 1930. године изграђен велики привремени дрвени стадион на простору данашњег Машинског факултета, намењен за Први свесоколски слет Сокола Краљевине Југославије. Соко је био назив најстаријег фудбалског клуба у Београду, основаног 1903. године, који је се данас такмичи под именом БАСК].“

Са тог простора БСК и Југославија су се са својих игралишта, због изградње техничких факултета, преселили на Топчидерско брдо. Стадион Југославије, на месту данашњег стадиона Црвене звезде, отворен је 27.4.1927. године, а стадион БСК-а, на месту данашњег стадиона Партизана, 5. маја 1929. године. Оба стадиона су била дрвена.

Испоставило се да је 50. дерби био најубедљивија победа БСК-а над „Југославијом“ (претходно „Великом Србијом“) у историји њихових укупно 143 сусрета за три деценије од 1913. до 1943. године. После Другог светског рата, нове комунистичке власти су укинуле дотадашње спортске клубове (уз образложење да су играли за време окупације), што је озваничено уредбом 5. маја 1945. године. Чувено ривалство које је подсећало на доба краљевине, заменило је ривалство клубова основаних 1945. године (на темељима претходних) са називима и симболима у складу са владајућом политиком. Ти клубови су надживели  владајућу идеологију и државу која их је створила.