У XVI веку Енглеском је владала династија Тјудор, из које је најзначајнији био краљ Хенри VIII, који је енглеску цркву одвојио од Рима, због недобијања дозволе да се разведе од прве жене, шпанске принцезе Катарине. Она је била тетка у том веку најмоћнијег владара не само Шпаније – краља Карлоса, односно цара Карла V. Он је имао сина Филипа. Хенри се од шпанске принцезе раставио да би добио сина, што је успео тек у трећем браку. Тај син Едвард је енглеску англиканску цркву учинио протестанстском (његов отац ју је само одвојио од Рима и одредио да је њен поглавар краљ Енглеске, што је опстало до данас). Едвард је кратко владао, па га је наследила полусестра Марија (Хенријева ћерка из првог брака). Она се удала за Карловог сина Филипа II.

„У још једном потпуно изненађујућем развоју догађаја, петнаестогодишњи енглески краљ Едвард VI изненада је умро, а његова много старија сестра, врло католички настројена Мери I, постала је краљица. Карло је уредио да се она уда за његовог сина Филипа. Филипова улога у Енглеској била је брижљиво ограничена, али је то заборављено у грозничавости енглеске националистичке најеђености зато што се он у то време звао краљем Енглеске и појављивао се на новчићима равноправно с Мери. Ништа није било у потпуности решено, али је Карло пребирао по глави идеју о томе да ако Филип и Мери буду имали сина, он ће наследити и Енглеску и Бургундију, стварајући снажну, кохерентну и чудну нову државу – али такође и трајно претварајући Енглеску у католичку хабзбуршку провинцију. То језиво „шта ако“ никад се није остварило: Мери је већ била престара да би имала дете. Изгледа да је у неком тренутку боловала од фантомске трудноће, која би, да је била стварна, имала потпуно запрепашћујуће последице, а умрла је након само пет година на престолу, одневши са собом и могућу хабзбуршку Енглеску. Шта да се ради.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична историја хабзбуршке Европе, Београд 2019, 111.

Краљица католкиња била је одлична прилика за шпанског принца чији отац је био цар, којем је требало средстава за бројне ратове.

“Једна краљица девојка! Али нимало млада, јер је била рођена 1516. године [краљица је постала 1553. године]. То јој нису били једини недостаци: стална лишавања, сталан страх, детињство и младост проведени на насилном двору какав је био двор њеног оца, Хенрија VIII, тог самовољног и крвавог монарха, изолованост у којој је Марија живела и сама неизвесност у њеном животу, учинили су од те принцезе пре времена остарелу жену. Али је била краљица! Суверен једне од историјских нација Запада, и једног од три најмоћнија народа у Хришћанству, за чији савез су се борили монарси са Континента, свеједно да ли су били Французи, Шпанци или Аустријанци.”

М. Ф. Алварез, Филип II, Београд 2016, 154.

Филип је на британско острво дошао у импресивној пратњи.

“Сам Филип је сматрао тачним податак да ће их укупно бити три хиљаде људи [у пратњи још шест хиљада војника]. А колико их је пошло као авантуристи, на привлачан мирис догађаја који је личио на освајање? Као да се мислило овако: Наш Принц ће освојити кревет Краљице, а ми њену касу.”

М. Ф. Алварез, Филип II, Београд 2016, 158.

Међутим, приликом њиховог сусрета када је дошло до шпанског искрцавања у Енглеску 1554. године намера гостију је била да оставе другачији утисак.

“Хиспано грана аустријске династије била је одлучна да покаже да мотив за ту свадбу није био обогатити се на рачун Енглеза, већ супротно. Филип II je са собом носио касу са близу милион дуката, а великани који су га пратили такође су ишли добро снабдевени новцем: сви су хтели да се такмиче у својој “величини”, тако да је Кастиљи почело да нестаје новац, јер биле су прекршене све одредбе које су забрањивале изношење новца из краљевине.”

М. Ф. Алварез, Филип II, Београд 2016, 163.

Зашто је било неопходно да се Шпанци толико потруде око Енглеза?

“Да ли су се тада Енглези бојали нечега? Француска пропаганда, вешто монтирана од амбасадора Налијеа, подстицала је старе стрепње: Енглеска ће изгубити своју слободу, Шпанац ће је уплести у своје непрекидне ратове у иностранству, и увешће страшну Инквизицију унутар ње. Да, постојао је брачни уговор који је увелико ограничавао утицај краља-супруга у краљевини, и изгледало је да он даје све предности Енглеској: син кога би добили наследиће не само Енглеску него и Холандију [којом је тада владала шпанска лоза Хабзбурга, захваљујући наслеђу Филиповог оца], и ако умре Филипов син дон Карлос чак и саму Шпанију. Са друге стране, прецизно је наведено да ће Енглеска остати неутрална у страшним и сталним ратовима између Француске и Шпаније.

Али, изнад уговора стајали су суверени, и без сумње је то подстицало Карлоса V. Зар Филип II неће моћи да утиче на своју супругу?”

М. Ф. Алварез, Филип II, Београд 2016, 164.

Која је била намера Филиповог оца приликом склапања брака и да ли је она остварена?

“У империјалној шеми је пре свега било важно да се успостави чврст савез између Енглеске и Католичке монархије [како се званично називала Шпанија, уз дозволу папе, због велике побожности Карлове бабе Изабеле кастиљанске и велике помоћи Папској држави његовог деде Фернанда арагонског, чијим браком је настала Шпанија], макар то било по цену да се Холандија у будућности одвоји од Шпаније: то би било довољно да се одговори на француску моћ [плоднија земља са више становништва]. Али то је било условљено тиме да Краљица добије наследника, да се роди син из тог брака. Када се видело да је сав тај дипломатски труд узалудан, Филип II je променио идеју: бар да његова жртва вреди нешто! И то нешто ће бити тренутна помоћ у рату са Француском, када је савез између [француског краља] Анрија II [супруга Катарине Медичи] и папе Паола IV све отежао.”

М. Ф. Алварез, Филип II, Београд 2016, 165.

Енглеска помоћ је била потребна у сукобу са Француском око територија у Италији. Баш њих је цар предао своме сину, па је шпански принц постао краљ Напуља и војвода Милана, чиме је уздигнут у ранг достојан његове будуће супруге.

Мотивација краљице Енглеске је тумачена романтичније.

“Са њене стране од првог момента је све била љубав. Једна дама жељна љубави читавог свог живота, издана и понижена од оних који су били најобавезнији да јој искажу оданост, обдарена духом окренутим самом себи, најзад је пронашла у том лепом и згодном младићу, 10 година млађем од ње, биће које може да воли без страха и грешке…”

Мартин Хјум, према М. Ф. Алварез, Филип II, Београд 2016, 166.

Та краљица је у енглеској историографији запамћена мање романтично.

“Због репресије коју су извршили Марија Тјудор и њена влада, без сумње слабије од оне у пређашњој владавини њеног оца, Хенрија VIII, и његовог брата [грешка, јер је његов син, а њен полубрат] Едварда VI, краљица је добила епитет Крвава Марија [на енглеском Мери] од стране касније енглеске историографије, без сумње као последица тога да је Енглеска најзад по Изабелом [енг. Елизабетом, срп. Јелисаветом] (ћерком Ане Болен [друге жене Хенрија VIII]) опет прекинула односе са Римом, и постала предводник протестаната у Европи.”

М. Ф. Алварез, Филип II, Београд 2016, 170.

Шта је за то време радио супруг енглеске краљице, краљ Напуља и војвода Милана, шпански и холандски принц Филип, син римско-немачког цара Карла V?

“За време своје кратке владавине у Енглеској, мало више од четири године, Филип II је морао да се суочи са три главна проблема, од којих два тренутна, а трећи изазван околностима, после замене императора [већ 1556. је наследио оца на краљевском трону у Шпанији]: то су били верско питање у Енглеској (њен повратак у Римску цркву), наслеђе трона, и енглеска неутралност у рату између Католичке монархије [Шпаније] и [Француске] Анрија II.”

М. Ф. Алварез, Филип II, Београд 2016, 170.

Резултати његовог уплива у Енглеској су били промењиви. Најпре је остварен успех, који се због важнијег неуспеха показао краткорочним.

“Тако се повратака Енглеске у католицизам узимао као лична победа Филипа II, што се славило у читавој Шпанији […] Али, повезано са вером било је питање наслеђа трона. Као и Марија Тјудор, и Филип је добро знао да је за трајан повратак Енглеске у католицизам неопходно имати наследника. То је, евидентно, био прорачун Карлоса V када је планирао брачни савез са Кућом Тјудрор. У почетку се јавила нада, гласине су се шириле: Краљица је трудна. Но, то је била лажна нада, која је временом испарила. […] Неплодност Марије Тјудор учинила је узалудним сав тај труд: повратак Енглеске у католицизам трајао је онолико колико и кратка владавина друге супруге Филипа II [прва му је била Португалка, као и мајка], а мало дуже савез између ове две круне.”

М. Ф. Алварез, Филип II, Београд 2016, 171-172.

Може се поставити питање и Филипове одговорности за коначни неуспех у Енглеској.

“Може се изнети сумња у то да ли се Филип II исувише брзо предао по питању добијања наследника Марије Тудор. У вези тога, једва могу да се изброје три месеца његовог првог боравка у Енглеској. Зар то није било премало? Да ли је било још нечега? Филип II je отишао из Лондона за Холандију, на позив свог оца као истакнути лик у чину смене Иператора: али то се догодио у Бриселу 25. октобра, али Филип II ће пустити да прође година и по пре него што се вратио у Лондон, и то успут, а остао је само сто дана. После тога више се никад неће вратити у Енглеску. Нема сумње: операција “Лондон” била је неуспешна за Краља, и кад дође до закључка да неће успети да добије наследника са краљицом брзо напушта све то.”

М. Ф. Алварез, Филип II, Београд 2016, 172.

Иако је био само 10 година млађи од ње Филип је Марију надживео четири деценије. Све то време на престолу Енглеске била је Маријина полусестра Елизабета. За време њене дуготрајне владавине (Филипа је надживела четири године) Енглеска је дефинитивно постала протестантска, што се није променио до данас. Упркос томе што ју је Филип као девојчицу два пута спасио од погубљена (након неуспелих завера које су имале за циљ да је доведу на престо), насупрот савету његовог оца и вољи његове супруге, и што је испитивао могућност њиховог брака (крајем 1558, када је он остао удовац, а она ступила на престо), Шпанија и Енглеска су за време њихових владавина биле сукобљене. Да би то обновила англиканску цркву у Енглеској, она је полако усмеравала своју спољну политику ка пружању помоћи протетантима на континенту, што је подразумевало сукобљавање са Шпанијом.

Јаз у односима између двеју држава продубљен је обостраним непријатељским гестовима: енглеским гусарским походима на шпанске колоније у Америци, подршком Филипа II ирским побуњеницима и краљици Шкота, Марији Стјуарт (коју су католици сматрали наследницом Марије, јер нису признавали Елизабету) и енглеској помоћ холандским протестантима у њиховој борби за ослобођење од шпанске превласти. Године 1585. Филип II је одлучио да нападне Енглеску. Ако успе остатак побуњених покрајина Низоземске лако би био поново освојен, надмоћ Шпаније у Западној Европи била би без премца, а католичка вера обновљена у самом средишту јереси. Повод је било погубљење Марије Стјуарт по наређењу Елизабете Тјудор. Године 1588. се у Ламаншу одиграла највећа поморска битка до тада. Енглези су победили моћну шпанску флоту називану Непобедивом армадом. Међународни углед Шпаније је озбиљно нарушен.

Пошто ни Елизабета није имала деце (као ни друга деца Хенрија VIII), њеном смрћу (1603) окончана је владавина династије Тјудор Енглеском. На другој страни последњи краљ Шпаније из династије Хабзбурга умро је без наследника век касније, након чега ће уследити Рат за шпанско наслеђе (1701-1714), у који се умешала и Енглеска, освојивши не само неке шпанске колоније, него и Гибрлатар (1704), стратешки значајан град на југу Пиринејског полустрва који је успела да задржи под својом влашћу до данас.