„У бољем положају није била ни Ђенова, која је сачувала своје непромењено аристократско уређење и коју су мучили непрестани немири на Корзици. На острву је снажна побуна избила 1735. године; немачки пустолов Теодор Нојхоф био је проглашен за краља острва (1736), али он није могао да се одржи на власти, а побуњеници су наставили да се боре против Ђенове. Република је тада успела да наговори Француску да интервенише (1737), и након неколико година француски војници су успели да угуше побуну. За време рата за аустријски трон Карло Емануеле III извршио је поход на острво јер је желео да га присаједини Сардинији, али није у томе успео. Французи су поново послали помоћне трупе Ђенови. Када су напустили острво (1750), избила је нова побуна на челу са Пасквалем Паолијем, који је проглашен за доживотног вођу (1755) и који је добио подршку Енглеске. Он је уредио прилике и почео да влада острвом, али није успео да протера Ђеновљане из неколико утврђења. Ђенова се поново обратила Французима и најзад, сачувавши за себе номинални суверенитет, уступила острво Француској уговором из Версаја потписаним 15. маја 1768. године. Паоли се одржао још годину дана, али је поражен; морао је да емигрира и склонио се у Енглеску: Корзика је постала француска провинција.

[…]

Борба за Француску и против ње била је врло интензивна на Корзици. Формално припајање острва Француској десило се заслугом револуционарне владе, иако је Ђенова узалудно протестовала. На острво се вратио Пасквале Паоли, који се помирио са уставном Француском, али убрзо је дошао у сукоб са јакобинцима и образовале су се две фракције и две владе; јакобинској влади супростављеној Паолију пришао је млади француски официр Наполеон Бонапарта, Корзиканац по рођењу (рођен у Ајачу 15. августа 1769), који је учествовао у пропалом деловању против Сардиније. На Корзици је тада Паоли надвладао противнике јер је позвао Енглезе (фебруар 1794); корзиканска скупштина је прогласила Џорџа III од Енглеске за краља Корзике. Међутим, у октобру 1795. године Паоли је напустио острво и вратио се у Енглеску (где је умро 1807). У октобру 1796. године Корзику је освојила француска војска.

Тај млади корзикански официр Наполеон Бонапарта после разних обрта у војничкој каријери и у политичкој судбини доспео је до командовања војском у Италији, коју је преузео у марту 1796, неколико дана после венчања са Жозефином Ташер де ла Пажери, удовицом генерала Бохарнеа; захваљујући њој дошао је до тог положаја. „

Луиђи Салваторели, Историја Италије, Нови Сад, 2006, 285, 290-291.

1. Како је Корзика постала Француска?
2. Како је Наполеон стекао команду над француском војском у Италији, што ће га прославити?