„У јануару 1891. Ристић се обратио руском цару, овога пута у вези с планом да реализује посету краља Александра Русији. У том писму Ристић обећава истрајност на путу промене спољне политике Србије у складу с осећањима српског народа, а у духу традиционалних, историјских и политичких веза које постоје између две земље. Он није пропустио да истакне заслуге Русије у прошлости за развој српске нације и државе. Десетогодишњицу од ступања на престо цара Александра III Ристић је видео као добар повод да предложи посету малолетног српског краља његовом царском величанству. Годину дана раније у Русију је ишао Пашић и био је одлично примљен. Први намесник је демантовао прави разлог његове посете, вођење преговора у вези с трговинским уговором и набавком наоружања за српску војску. То је био добар увод за организацију посете царском двору у лето 1891. године. Баш тада је дошло до формирања Пашићеве владе, те је цар у одговору на Ристићево писмо изјавио српском посланику да ће и убудуће помагати Србији и да верује у Пашића и његову енергију. После не малих скандала изазваних удаљавањем краљевих родитеља из земље, услед чега је опао и углед династије, и углед политичког поретка у земљи, Ристић је почео интензивно да припрема посету краља Русији, надајући се поправљању нарушеног рејтинга.

Према плану првог намесника, краљ је у петнаестој години био спреман за прве званичне посете европским дворовима, мада то није био обичај у дипломатском свету. Редослед посета одредили су намесници: Русија, па Аустро-Угарска. Посета је уговорена за јул, када ће краљ у пратњи Ристића, председника владе Пашића, гувернера Мишковића, посланика Персијанија и војног агента Таубеа имати пријем у Кијеву, Москви и Санкт Петербургу. Краљ је свуда срдачно примљен, чиме су отклоњене све сумње да Русија ради о глави Обреновићима. Ипак, то што је цар напустио Петроград и упутио се пут Финске за време док је српски краљ још био у Русији, узет је и у Србији и у Аустро-Угарској као тотални фијаско Ристића и Пашића и као потврда да Русија Србију и даље сматра вазалном државом. Озбиљних политичких разговора није било, али се морална корист по династију, Намесништво и владу не може негирати. Руска штампа није пропустила прилику да позитивно оцени корак Намесништва и владе да доведу српског краља у Русију, у чему се види „излазак из погрешне сфере утицаја“ и проналажење правог пута за спољну политику Србије, после дугогодишњег трагања. Она негира писање немачке штампе да посета српског краља нема политичку позадину и тврди да је учињен важан корак за успостављање пријатељства између две земље, те да Русија подржава независност и слободан државни развој Србије. Ипак, руска штампа није отрпела да на учтив начин изрази своје неповерење према Ристићевој политици балансирања између Аустро-Угарске и Русије. Чак и план путовања, према којем се одмах из Русије путовало у Беч и Ишл, руске новине називају „дволичним маневром“ Јована Ристића. За разлику од штампе, јавно мњење се с великим задовољством изражавало о тој посети. „Да Бог да да им је на срцу оно што им је на језику“, писао је архимандрит Кирило првом намеснику из Москве, прослеђујући му гласине да се о краљевој женидби с млађом царевом ћерком већ говори као о свршеном чину.“

Сузана Рајић, Данко Леовац, Историја српског народа у 19. и почетком 20. века, Београд 2018, 263-264.

Међутим, краљ се одлучио за други брак, који ће га коштати власти и живота. Пет година пре венчања, а пет година после посете Русији, краљ Александар Обреновић је посетио и Хиландар и био једини монарх који је присуствовао првим модерним Олимпијским играма, одржаним у Атини 1896. године.