„Ретки су били поборници уједињења који су Југославију (Јужну Славију, државу Јужних Словена) сматрали истински новом творевином, која није ни проширена југословенска верзија предратне Србије, нити побољшани, југословенски облик Аустроугарске. Србија је имала краља, администрацију, у рату прекаљену војску и политичке странке засноване на општем гласачком праву. Због своје улоге у рату, Србија је понудила све ово као језгро око кога би се изграђивала Југославија. Притом није схватала да, у стању у коме се налазила, исцрпљена ратовима, није довољно снажна за остварење задатка који је себи наменила.

Хрватска је очекивала да ће се укључити у нову и бољу Аустроугарску, где би играла улогу Угарске. Штавише, између Хрватске и Србије налазила се Босна. Обе су тежиле присаједињењу ове области, формиране кроз одвајање њених заједница под контролом стране силе. Ту је била Словенија, за коју је Југославија представљала стварну могућност да буде своја на своме. Напослетку, ту су биле и нове српске територије стечене у балканским ратовима, са својим измешаним, неодређеним и чак међусобно непријатељски расположеним становништвима.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 377-378.

Југословенски простор је био подељен и историјски, национално и верски.

„Иако прецизни подаци о националној структури југословенских грађана не постоје, с обзиром на то да су пописи становништва вођени по другачијим критеријумима, матерњем језику и вероисповедној припадности, у првој југословенској држави, на простору од 248.666 км², године 1921. живело је 12.055.715 становника. Највише је било Срба – 4.704.876 (39%). По бројчаној заступљености, Хрвати су се налазили на другом месту, а било их је 2.889.102 (23,9%), док је Словенаца било знатно мање 1.023.588 (8,5%). Број муслимана, углавном без дефинисанијег националног идентитета, износио је 759.656 (6,3%), а број Македонаца, знатним делом још увек у фази националног потврђивања, 630.000 (3,3%). Упадљиво велик био је број припадника националних мањина, нарочито несловенских, будући да је Немаца било 512.207 (4,3%), Албанаца 483.871 (4,0%), Maђapa 472.079 (3,9%), Румуна 183.563 (1,6%), Турака 143.453 (1,2%) и Италијана 11.630 (0,1%). Словенских мањина било је укупно 198.857 (1,6%), а „осталих“- 42.756 (0,3%).

У већем или мањем проценту, Срби су као најбројнији народ живели у свим југословенским покрајинама, осим у Словенији. Највише их је било на простору преткумановске Србије (98,4%), потом у Босни и Херцеговини (43,9%), у Банату, Бачкој и Барањи (30%), у Хрватској са Сремом (24,1%) и у Далмацији (17%). Хрвата је највише било у Далмацији (82,8%), затим у Хрватској (72,7%) и у Босни и Херцеговини (23,5%). Словенци су махом компактно били насељени у Словенији, док су муслимани чинили 31,1% укупног броја становништва Босне и Херцеговине. Немци су у укупном броју становништва Баната, Бачке и Барање чинили 23,8% [највише у Банату – 20% и Срему – 14%], а Мађари 27,7%. На Косову и Метохији био је висок проценат албанског становништва 28,4%.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 255-256.

На простору данашње Војводине Срби су чинили 34% становништва. Македонци и Црногорци су статус народа стекли тек 1945. године (до тада су и једни и други рачунати у Србе), а муслимани (било их је 6%) нису имали статус народа до 1971. године.

„По верској припадности у земљи је живело 46,67% православаца, 39,20% католика и 11,22% муслимана. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца била је тако сложенија од велике Румуније. При том је, поред српско-хрватско-словеначке већине, у земљи било око два милиона припадника националних мањина, или 16%-18% укупног становништва, што је био мањи удео у односу на Румунију са 28% (а да не помињемо Пољску и Чехословачку, са преко 30%).“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 376-377.

У држави јужних Словена преко шестина становништва (више од 2 милиона) нису били Словени.

„Историјски и геополитички гледано, простор на којем је формирана југословенска држава представљао је вековима гранично подручје великих царстава (Источно и Западно римско царство; Византија и Франачка држава, касније Немачко царство; Угарска држава и Млетачка република; Османлијска империја и Аустро-Угарска монархија).“

Љубодраг Димић, Срби и Југославија, Београд 1998, 43.

Овај простор се први пут још након распада Римског царства нашао у једној држави.

„Крај рата Срби су дочекали као решавање српског питања у јединственом југословенском државном оквиру. Српски народ је више него било који други био измешан са готово свим другим народима у југословенском простору. Уједињењем, готово сви Срби су се нашли у једној држави. Централизам је у виђењу српског грађанства одговарао српском народу у целини, самим тим што је он живео и у Хрватској, Војводини, Босни и Херцеговини, у „старој Србији“.“

Небојша А. Поповић, Српске парламентарне странке у Краљевини СХС 1918-1929, У: Историја XX века, 2008/II, 93.

Срби обухваћени у једној држави 1918. године мање од деценије раније живели су у три државе, „од којих је једна била азијска, друга европска, а трећа балканска“ (Бранко Петрановић, Историја Југославије 1918-1988, I, Београд 1988, 31).

„Из истраживања историчара и економиста види се да су северни и северозападни делови југословенске краљевине (Словенија, Хрватска и Војводина) као аустроугарске покрајине били међу неразвијенијима у бившој царевини, а у новој држави не само далеко напреднији од других подручја него и у рату мање пострадали од Србије и Црне Горе. Чак и пре но што се проучавањима дошло до прецизнијих података којима се аргументовано могло тумачити шта је све утицало на неуспех у покушајима економске, културне и политичке интеграције, савременици су запажали да се ни Срби, упркос вишедеценијских тежњи за својом политичком заједницом, нису међусобно познавали и разумевали.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 258.

Сукоб централистичке и федералистичке концепције државног уређења био је основни узрок нестабилности. Први устав је усвојен на Видовдан 1921. године. Иако је претходно Крфском декларацијом (договореној на Крфској конференцији лета 1917. године, после месец дана преговора између владе Краљевине Србије и Југословенског одбора, који су чинили предратни политички представници Срба, Хрвата и Словенаца из Аустроугарске) била предвиђена двотрећинска већина за доношење устава, усвојила га је уставотворна скупштина простом већином гласова. За устав су гласали радикали и демократе, али и муслимани, чији су гласови разним уступцима купљени. Није гласалa већина Хрвата, већина Словенаца, комунисти, социјалисти, републиканци и други. Држава је дефинисана као парламентарна монархија са династијом Карађорђевић.

Историјске посебности различитих делова државе су изискивале потребу федералистичког уређења државе, али је преовладала идеја да је за стабилност државе неопходно централистичко уређење. Иако су главни заступници тог става били радикали, ни они нису били јединствени у том погледу.

„Осим Стојана Протића, унутар Радикалне странке било је и других првака који су иступали с издвојеним мишљењем. Један од таквих био је Јаша Томић, чија ондашња упозорења о грађењу државе на неистинитој тврдњи о постојању једног троплеменог или троименог народа, на којој због тога ништа трајно није могло бити изграђено, нису схватана превише озбиљно. Са данашње дистанце, међутим, њихово неразумевање делује зачуђујуће неполитично.

„Треба отворено признати, како је“, истицао је Јаша Томић. „Ми нисмо једно. Али морамо и хоћемо заједно. Ето, то је стварна основа. Да смо сасвим једни и да ћемо сасвим лако, то је неистина. Ко мисли, да ће заједништво најлакше постићи претераним уверавањима о близини заједнице, вара се. Напротив! Ко је год читао новине, па тек после тога научио познавати другу браћу и друга браћа њега, разочарао се. О многој сличности говораху му, о којој не виде увек трага. Али ако међу Србима, Хрватима и Словенцима постоје разлике, које не може нико одувати, препрека нема несавладивих. Оне ће бити само онда несавладиве, ако нећемо да их видимо, лажемо један другог и не мучимо се око њих. Докле ћемо декламовати? 800 година живимо један крај другог и не схватасмо да смо једно. Ако почнемо сад у том правцу, нећемо далеко.

Блиски смо, ал нисмо једно. У давнини, кад смо били једно, није било потребно заједно. Разилазили смо се. Сад осећамо да треба, да мора заједно. То ће нас зближавати. Али већ на самом почетку викати: готово је и већ смо једни, то је проста неистина. Та би нас политика одвела не на наше право земљиште, него на бину, а та би комедија била на крају јако жалосна.““

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 329-330.

Стојан Протић, који је био председник прве владе у Краљевини СХС је чак израдио уставни пројекат који је

„уместо административних области са самоуправом предлагао поделу на девет историјских покрајина са законодавном и извршном влашћу. Под паролом „Јединство у разноликости и разноликост у јединству, али нигде и нипошто јединство у једноликости“, сматрао је да уз одговарајуће централне органе треба да постоје владе и покрајинске скупштине у: Србији, Старој Србији са Македонијом, Хрватској и Славонији с Ријеком, Истром и Међумурјем, Босни, Црној Гори с Херцеговином, Боком Которском и Приморјем, Далмацији, Срему с Бачком, Банату и Словенији с приморјем.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 329.

Приметно је да се се подела на историјске покрајине, како их је он видео у том тренутку, знатно разликовала од поделе која ће бити реализована после Другог светског рата и која ће остати важећа до данас.

Већ тада је постојало и другачије виђење које историјске области треба да чине јединице унутар заједничке државе.

„Федералистички погледи Љубе Стојановића [секретара Српске краљевске академије, председника новофориране Југословенске републиканске странке, до тада једног од првака Самосталне радикалне странке] донекле су били део нацрта једног сложеног пројекта државног уређења у чијем су настајању, поред њега, учествовали Јован Цвијић, Јован Жујовић и неколицина других српских интелектуалаца. Он сам залагао се за поделу државе на већ постојеће области: Србију, Црну Гору, Босну и Херцеговину („уједно или одвојено“), Далмацију, Истру, Хрватсу са Славонијом и Сремом, Бачку са Банатом („ако од Бачке шта добијемо, иначе Банат ие са Србијом“) […]

Срби, Хрвати и Словенци, написао је Љуба Стојановић у једној брошури, „од кад су се доселили у ове крајеве не само да никад нису били сви у једној држави, него ни сами Срби ниси сви били у једној држави, већ су често поједини делови били или под туђином или у засебним државама. Кроз тај дуги низ векова, проведених код једних дуже код […] других краће време у самосталном животу и ропству, створен је под утицајем разних вера и разних култура различан народни менталитет, разни погледи на свет, на друштво, па у неколико и разни народни идеали. Народни дух код та три племена био је много сроднији у доба досељења у ове крајеве него што је данас, и ако је свест о потреби државног јединства данас много јача него што је била онда […] Али не треба губити из вида, кад се код једног дела народа стече свест о његовој индивидуалности, да се то лако не заборавља и не напушта.“ Управо из тог разлога, сматрао је да југословенска држава треба да буде уређена тако да „свако племе у њој има све оно што би имало кад би живело у својој држави и као вишак: већу снагу за своје одржање“.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 333-335.

Предлог републиканаца са историјским областима не би представљао потпуни федерализам, али би ублажио централизам.

„Иако су се међусобно разликовали, углавном су сви признавали националну индивидуалност Срба, Хрвата и Словенаца, а у погледу државног уређења предлагали средње решење између централизма и федерализма: децентрализацију земље поделом на области, од којих би свака имала барем један милион становника. Доцније су у потпуности усвојили федерализам, говорећи и о Македонцима и муслиманима као посебним нацијама.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 336.

Да федералистички концепт уређења државе има доста подршке показали су и резултати избор за Уставотворну скупштину.

„Једна од најуочљивијих карактеристика избора био је веома велики број гласова датих странкама које су се залагале за федералистичко и републиканско уређење, од којих су три најјаче КПЈ, ХРСС и Југословенска републиканска странка заједно добиле 447.456 гласова и 112 мандата. Овакав изборни резултат, заједно с претходно отвореним расправама о државном уређењу, најављивао је врло бурну дебату у Уставотворној скупштини.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 345-346.

Од наведених, много битнији су били званични ставови водећих странака.

„Демократе и радикали, као државотворне странке, у федеративном уређењу државе видјели су цјепање државног јединства, друштвену анархију и слабљење међународног угледа земље. Радикали су југословенску федерацију сматрали немогућом, пошто се, због етничке измијешаности, федералне јединице нису могле лако и праведно одредити.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 112-113.

Расправу око централизма и федерализма додатно је продубио начин на који је то питање решено.

„Као што је било предвиђено, уређење нове државе имала је да донесе велика народна Конституанта. Она је изабрана 28. новембра 1920. Иако се намеравало с извесних страна да она буде потпуно суверена, она то од самог почетка није била, и то по пристанку владе и главних странака у земљи. Та ограниченост њезине суверености односила се само на облик државе. Она је одмах и без претходне дискусије сматрана као монархија. Изабрани посланици могли су почети рад тек пошто поклоне заклетву краљу. Главна дискусија у Конституанти водила се око питања: хоће ли држава бити јединствена, унитаристичка, или федеративна. Победило је прво гледиште, и то углавном српским гласовима. Нови устав проглашен је на Видовдан 1921. год. За њ је гласало: 184 Србина, 18 муслимана, 11 Словенаца и 10 Хрвата. Уздржало се од гласања: 83 Хрвата и 26 Словенаца, а нешто је било одсутних и још пасивних. Хрвати су одбијали да признају Видовдански Устав не само с тога што није био донесен по њиховој жељи, него и што је био изгласан простом, а не квалификованом већином, како је предвиђао Крфски пакт. Срби су с правом наглашавали двоје: 1) да је Конституанта била у том погледу невезана, и 2) да сами Хрвати у много питања нису поштовали одредбе тог споразума. Радић се није осећао обавезним да извршује оно, што је уговорио Југословенски Одбор са А. Трумбићем. Зашто би се онда само Срби држали дословно свега? По Видовданском уставу Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца имала је бити једноставна национална држава, са три племена али једном државном идејом, парламентарна и уставна монархија, са широким обласним самоуправама.“

Владимир Ћоровић, Историја српског народа

Како су против предложеног Устава због централистичког уређења били политичи представници Хрвата и Словенаца, као и Срби из мањих странака, водеће две странке из Србије су за предложени устав већину обезбедиле гласовима муслиманских посланика, који су знали да извуку корист од своје одлучујуће улоге.

„Заједничка борба радикала и демократа за нови устав није била довољна за његово усвајање, иако је претходно одређено да је за изгласавање довољна проста, а не двотрећинска већина. 3бог тога су проширили фронт присталица владиног нацрта устава на дио посланика из редова Савеза земљорадника и на ЈМО. Најјача политичка опција међу jyroсловенским муслиманима привучена је обећањима о вјерској и школској аутономији и функцијама у апарату власти. Непосредно пред гласање, обезбијеђена је и подршка Џемијета [пун назив јој је био: Удружење за заштиту муслиманских права], тј. Муслиманског посланичког клуба из Јужне Србије. Споразум између Радикалног и демократског клуба, с једне стране, и Џемијета, тј. његовог клуба у Уставотворној скупштини, с друге стране, склопљен је у присуству Муслиманског клуба из Бих дан уочи гласања за устав 27. јуна 1921. године. Подршка Џемијета је осигурана обећањем да ће се некадашњим велепосједницима из Јужне Србије дати „праведна накнада“ за одузету земљу [након поделе земље сељацима тамо где је још било остатака феудализма, који су дефинитивно укинути овим уставом].

Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца проглашен је на Видовдан – 28. јуна 1921. године, због чега је остао упамћен под именом Видовдански устав. Приликом гласања, у сали је било 258 народних посланика, док је 158 апстинирало. За усвајање Устава гласало је 223, а против 35. Устав је усвојен захваљујући гласовима 89 посланика из редова Демократске странке, 87 посланика Народне радикалне странке, 23 посланика Југословенске муслиманске организације, 11 посланика Џемијета, десет посланика Кметијске странке, три посланика Савеза земљорадника и Спасоја Пилетића. Против су гласали, или уопште нису гласали, посланици КПІ, ХРСС-а, СПС-а и већег дијела Савеза земљорадника. Уставом из 1921. године, који је имао 124 одредбе, Краљевина СХС је дефинисана као уставна, парламентарна и насљедна монархија. За службени језик у југословенској краљевини наведен је српско-хрватско-словеначки, иако се реално радило о два језика српскохрватском и словеначком. Уставом је потврђена равноправност вјера, језика и оба писма ћириличног и латиничног. Равноправност међу Србима, Хрватима и Словенцима требало је да буде видљива и у државним симболима застави, грбу и химни, који су укључивали обиљежја сва три народа. Тако се химна састојала из четири строфе химни сва три народа Боже правде, Лијепа наша домовино и Напреј застава слове.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 113-114.

„Сагласношћу ових посланика, без убедљиве скупштинске већине, прва југословенска држава постала је уставна, парламентарна и наследна монархија, под именом Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Могућност да понесе југословенско име, с обзиром на идеју која је истицана као разлог за њен настанак, нестала је пред одлучношћу Николе Пашића и бројних његових истомишљеника да се не дозволи одрицање од свега што је симболизовало српску државност и указивало на народ чије је жртвовање узидано у темеље нове творевине.“

Мира Радојевић, Српски народ и југословенска краљевина 1918-1941, I том, 380.

Радикали Николе Пашића су имали више српски, а демократе Љубе Давидовића југословенски карактер. Комунисти су се до средине 20-их залагали за унитарну државу, затим су се до средине 30-их залагали за разбијање Југославије и националну независност република. Верске и националне конфликте су користили за стварање револуционарне атмосфере, како би дошли на власт.

Забрањена Комунистичка партија Југославије је називала Краљевину СХС творевином западног империјализма, у којој је српска буржоазија себи узела слободу да потчини јужнословенске народе и да израбљује радничку класу. Трећи конгрес КПЈ, у јануару 1924, први пут је третирао национално питање: формулисан је став да су Срби, Хрвати и Словенци три различита народа, а да босански муслимани, Црногорци и Македонци имају сопствену националну индивидуалност. Комунисти су тражили право самоопредељења за све народе, укључујући и Албанце на Косову. Оснивање независних република унутар државе проглашено је као један од циљева револуционарне класне борбе.

„Национална политика југословенских комуниста била је у функцији остварења револуционарних циљева и освајања власти. Према тим циљевима уобличавана је зависно од сопствене процене или процене ситуације коју је давала Коминтерна. У периоду 1925–1935. КПЈ је водила „разбијачко сецесионистичку“ политику према сопственој држави, сматрајући да је Југославија версајска творевина и бастион антисовјетизма, залажући се за стварање независних држава – Хрватске, Словеније, Македоније, али и „ослобађање“ и предавање Косова и Метохије Албанији, а северне Бачке Мађарској. Политиком, пропагандом и акцијама (терористичким нападима на политичаре и сарадњом са екстремним терористичким групама са Косова, из Хрватске и Македоније) КПЈ је развијала мржњу према „великосрпској буржоазији као угњетачкој“. У резолуцији Петог конгреса одржаног у Дрездену октобра 1928. стоји да КПЈ у Србији треба да се бори против националног угњетавања, јер је у Србији „база хегемонистичког режима, признавајући отворено право на оружани устанак против националног угњетавања“.
Напуштањем политике разбијања земље 1935. није ишчезла свест о српској превласти коју је требало уништити и све друге народе ослободити од великосрпске хегемоније.“

Момчило Павловић, Срби у Југославији 1945-1974, Историја 20. века, 2008/II, 205.

До промене је дошло 1935. када је у Москви прихваћена политика Народног фронта – сарадње са свим демократским снагама у борби против нарастајућег фашизма.

„У годинама успона националсоцијализма и поделе света на свет фашизма и свет антифашизма, југословенски комунисти су, најзад, под утицајем из Москве, прихватили југословенску државу и за њу се борили у рату 1941-1945.“

Љубодраг Димић, Срби и Југославија, Београд 1998, 158.

Комунисти су националну политику подредили свом главном циљу – доласку на власт.

„Формирањем КП Словеније и КП Хрватске 1937. отпочео је процес федерализације партије у складу са новом оријентацијом партије на преуређењу земље на федеративним основама који ће бити настављен у рату и после њега. Одговор на питање зашто је изостало стварање КП Србије био је да Срби нису угрожена нација, а потреба југословенске партије оправдавана је потребом да се помогну ослободилачки покрети других народа ради освајања власти и формирања федерације. За разлику од осталих партија, комунисти су водили гипку националну политику избегавајући замку да се искључиво ослоне на само једну нацију и подређујући ово питање реалполитичким интересима освајања власти и револуције, али и интересима СССР-а. Од унитаризма, преко политике разбијања Југославије, дошли су на позиције федерализма. Питање уређења државе и национално питање третирано је пре свега са становишта могућности ширења комунистичке идеологије.“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Београд 2015, 57-58.

У Хрватској, интелектуалци су учествовали у уједињењу, а масе хрватског претежно сељачког народа, које су право гласа добиле тек у новој држави (први избори су били 28. новембра 1920. године) су више биле за хрватску посебност, о којој је свест опстала под страном влашћу, иако су државну самосталност изгубили још пре осам векова.

„У суштини, Хрвати су желели двојну државу по угледу на Аустро-Угарску чије би унутрашње границе биле на Дрини, Сави и Дунаву. Били су спремни и на издвајање из Југославије уколико њихови политички и национални циљеви не би били испоштовани.”

Љубомир Петровић, Југословенско друштво између два светска рата, у: Историја XX века, 2008 (2), 33.

Стјепан Радић, вођа Хрватске републиканске сељачке странке (ХРСС), настојао је од 1923. године да интернационализује хрватско питање. Посетио је Париз, Лондон, а 1924. године и Москву.

„Радић је очигледно полагао велике наде у пут у Москву. Најзад, Совјетски Савез је више пута обзнанио своју улогу предводника у борби за опште ослобођење потлачених народа. Али када га је Мачек питао шта је постигао на састанцима са совјетским званичницима, Радић је одмахнуо главом ,,Ништа“, одговорио је. „Комунисти не желе савезнике, само слуге“. Maček, In the Struggle for Freedom, str. 100.“

Бриџит Фарли, Александар Карађорђевић и краљевска диктатура у Југославији, у:Бернд Фишер, Балкански диктатори, Београд 2009, 86.

Контакт са комунистима у СССР-у и учлањење ХРСС-а у Сељачку интернационалу, која се сматрала делом Комунистичке интернационале, био је повод југословенским властима да и на ХРСС примени закон против комунистичке пропаганде из 1921. године. Радић је ухапшен и затворен 1924. године, а ХРСС забрањена. Следеће 1925. године из имена је избацила републиканска, прихватила Видовдански устав и ушла у владу, а Радић је пуштен из затвора. До краја године је ушао у нову владу и постао министар просвете. Тако је и 1920. године Радић био пуштен из затвора када је његова странка ушла у владу са радикалима.

Југословенска држава је доживљавана као проширена српска.

„Превласт Срба у влади, војсци, државном апарату и дипломатији формирала је привид о стварној моћи у држави, што је била погубна илузија. У војску Краљевине примљено је 2.500 бивших аустроугарских официра, од којих су многи ратовали против Србије, а појединци починили ратне злочине против цивилног становништва, највише 1914. у Мачви. Примљено је и око 500 црногорских официра. Српска елита јесте имала несумњиву политичку превласт, али су то у већини били Срби из бивших аустроугарских земаља (тзв. западни Срби). У 24 владе (од 1918. до 1929) српске странке имале су највише представника и најважнија министарска места. На челу 23 владе били су Срби. Само у једном случају владу је образовао Словенац (Антон Корошец). Сва кључна министарства заузимали су српски политичари – само у првим владама Министарство иностраних послова држао је Хрват (Анте Трумбић) а у последњој, министар унутрашњих дела био је Словенац (Антон Корошец). Српски политичари имали су бројчану превласт у свим органима државне управе. На другој страни, економски либерализам у Краљевини довео је до тога да се оне југословенске покрајине које су већ биле развијене (Хрватска и Словенија) још брже развијају, а економски заосталије (српске земље) спорије. Привредни развој Хрватске био је осам пута већи него пре уједињења; од укупног приватног капитала у земљи (2,5 милијарди динара године 1928) у загребачким банкама било је преко две милијарде.“

Коста Николић, Српски 20. век – век „изгубљене историје“, Историја XX века, 2008/II, 479.

Након атентата у скупштини, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца је захватила парламентарна криза, која је претила да прерасте у националну.

„Делујући у складу са максимом ,,спас државе је највећи закон“, краљ Александар је покушао да ,,троимени народ“ административним мерама стопи у једно племе и изгради јаку (једно)националну државу, способну да се супротстави спољним непријатељима. Петогодишњи државни пројекат краља завршио се потпуним и трагичним неуспехом, како политичким тако и личним. […]

Промена се заснивала на тумачењу да у земљи живи национално јединствено становништво – Југословени. […]

Основна намера била је да се у Југославији превазиђу регионалне и ,,племенске“ (националне) супротности како би се Краљевина афирмисала као уједињена и снажна држава. Осим тога, намера је била и да се елиминишу разлике између националних мањина и словенских народа.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 406-407.

„Шестојануарски режим је прокламовао идеологију интегралног југословенства, покушавајући да, на њеним крилима, превазиђе „племенске“ разлике и уједини хетерогено југословенско друштво. Прокламована је теза о јединственом југословенском народу, по моделу по којем су настале модерне европске нације. Уникум југословенског „случаја“ била је чињеница да су се три југословенска народа већ формирала у националном погледу током ХІХ вијека, тј. прије стварања југословенске државне заједнице. За потребе пропагирања нове државне идеологије формирана су нова друштва и организације, а њихова дјелатност је нарочито подстицана у некадашњим аустроугарским покрајинама.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 154.

„Кључни ударац шестојануарском режиму, али и југословенској краљевини уопште, нанијет је 9. октобра 1934. године, када је у Марсељу, приликом државничке посјете Француској, убијен југословенски краљ Александар Карађорђевић. Атентат су испланирали и реализовали припадници усташког покрета и ВМРО-а, уз свесрдну помоћ из Италије и Мађарске, као највећих противника југословенске државе. Договор о убиству краља Александра постигнут је у августу 1934. године, када су се у Риму састали Анте Павелић и Ванчо Михајлов. За извршиоца је одређен већ осуђивани убица Величко Димитров Керин, познат и по псеудониму Владо Георгијев Черноземски. […]

Краљ Александар је 6. октобра 1934. године испловио из Зеленике (у Боки которској) на разарачу Дубровник. Пратили су га кнез Павле и кнегиња Олга, док се краљица Марија вратила у Београд, са намјером да у Француску отпутује возом, тј, копненим путем. Атентатори су 8. октобра разгледали марсељске улице, спремно дочекујући омраженог монарха. Непосредно прије него што је југословенски разарач упловио у марсељску луку, краљ је обавијештен да су југословенске сигурносне службе дошле до информације да га у Марсељу и Паризу чекају атентатори. Уморан од путовања и нерасположен, краљ је одбио да се са искрцавањем сачека док се не појачају мјере безбједности, а није желио ни да пристане у Тулону, који је представљао ратну луку. Разарач Дубровник упловио је у марсељску луку око 15.30. Краљ Александар је одбио приједлог да обуче панцирну кошуљу и на француској ведети у 15.50 отпловио према обали, заједно са министром морнарице Франсоа Пјетријем. На Белгијског обали (Quai des Belges) дочекао га је министар спољних послова Луј Барту, са којим је ушао у полуотворени аутомобил. Са њима је био и генерал Алфонс-Жозеф Жорж, члан Врховног ратног савјета. Послије пређених стотињак метара, испред зграде берзе у Улици Канебијер око 16.15 из масе окупљеног народа истрчао је човјек са букетом цвијећа. Узвикивао је: „Vive le roi!“ и приближио се возилу. Међутим, у дјелићу секунде, клицање су занијенили пуцьи, пошто тај човјек није био Француз оду шевлен ратним савезништвом Француза и Срба, већ Бугарин из Каменице (данас Велин град код Пазарџика) огорчен на краља и југословенску државу, а букет цвијећа није био намијењен за поклон, већ да се у њему сакрије пиштол, којим је пуцано на краља уједи нитеља. Атентатор Величко Димитров Керин, који је код себе имао лажни пасош на име Петар Келемен, тешко је рањен на лицу мјеста, пошто су га сабљама посјекли пратиоци на коњима из састава Републиканске гарде, а два пута је погођен из револвера. Преминуо је недуго затим у полицијским просторијама. Смртно рањени краљ Александар издахнуо је у седишту префектуре у 16.45, а министар Барту у болници у 17.45. Иако тешко рањен, пре живио је само трећи путник главног аутомобила генерал Жорж.

Убиство југословенског краља у Марсељу изазвало је запрепашћење у свјетској јавности, а становници Југославије су се ујединили у тузи за мртвим монархом. Чим је стигла обавијест о убиству краља, затворене су школе и продавнице, а на државним зградама и приватним кућама, у знак дубоке жалости, постављени су црни барјаци. Краљевска влада Николе Узуновића прогласила је шестомјесечну жалост од 9. октобра 1934. до 9. априла 1935. године, а у првих 40 дана у земљи нису смјела да се одржавају никаква весеља ни игранке“. Сви државни службеници, као и припадници војске, носили су црни флор. Према краљевом тестаменту, који је састављен на Бледу 5. јануара 1934, насlиједнику престола, малољетном Петру Другом Карађорђевићу до пунољетства у септембру 1941. године додијељено је Намјесништво, које су чинили: кнез Павле Карађорђевић, син кнеза Арсена; Раденко Станковић, сенатор и министар просвјете; и Иво Перовић, бан Савске бановине. Иако се радило о личностима од угледа, јасно је да је сва власт била у рукама кнеза Павла, који је у наредним годинама био стварни владар Југославије. Трочлано Намјесништво је, пред Народним представништвом, положило заклетву на вјерност краљу Петру Другом 11. октобра. Престолонасљедник. Петар се, у тренутку очевог убиства, налазио на школовању у Великој Британији, а као трећи југословенски краљ стигао је у Београд 13. октобра.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 169-171.

Од 1929. године почело је пропагирање идеологије интегралног југословенства – негирање националних разлика Срба, Хрвата и Словенаца и стварање југословенске нације.

„Анализа наставног програма из историје указује на још неке моменте који су директно служили државној идеологији интегралног југословенства. Историја је модернизована тако што је идеолошка одредница „Југословени“ и „југословенство“ пројектована још у рани средњи век, приликом досељавања Словена на Балкан и стварања првих склавинија (лекција „Стварање и пропадање југословенске државе“), и протезала се, свуда где је то могуће, до стварања заједничке државе Краљевине СХС. Таква интерпретација историје била је директно у функцији идеје да прокламовано интегрално југословенство у суштини значи враћање народа (које су историја, религија, цркве, освајачи, империје, култура делили) своме истинском југословенском бићу. То јест, десет година живота у новој држави створило је услове за елиминацију свих разлика и конституисање, поново, некад постојеће југословенске нације.

Друга битна карактеристика која је оптерећивала наставни програм из историје била је симетрија. Она се, пре свега, огледала у давању готово подједнаког простора у настави прошлости југословенских народа, посебно Срба и Хрвата. Примера за то има више, али је сигурно најдрастичнији давање подједнаког простора историји хрватске и српске средњовековне државе, што су по својој историјској суштини и значају немерљиве ствари.“

Љубодраг Димић, Културна политика Краљевине Југославије 1918-1941, II, Београд 1997, 137.

Период наметања југословенства подударио се са великом светском економском кризом, па је изостала већа материјална помоћ југословенској идеологији.

„Оно што је режиму 1930. године изгледало као коначна победа југословенства, учвршћивање народног јединства, дефинитивно ликвидирање племенских и покрајинских разлика, „сливање и стапање сва три југословенска племена у једну велику и јединствену југословенску нацију“, био је у суштини највећи пораз југословенске идеје. Југословенство је све мање доживљавано као „синтеза“ до које се временом може стићи а све више као „амалгамисање“, „стапање“, „нова религија“, „државна догма“, „бескомпромисна акција“ коју треба спровести без одлагања, одмах, административним средствима, насилно.“

Љубодраг Димић, Срби и Југославија, Београд 1998, 126.

Краљевина СХС је службено преименована у Краљевину Југославију Законом о називу и подели Краљевине на управна подручја усвојеним 3. октобра 1929. године, којим је уведена и нова административна подела на 9 бановина и Управу града Београда (са Земуном и Панчевом), чиме је замењена територијална подела на 33 области из 1922. године (којом су присталице централизма настојале да разбију историјске покрајине).

„Према првобитном уређењу, држава је имала тридесет три административне области. По краљевој новој замисли, постојало би девет бановина – Дравска (Словенија), Савска (Хрватска-Славонија, делови Босне и Војводине и јадранска обала између Ријеке и Задра), Приморска (централна Далмација и делови западне Босне), Дунавска (већи део Војводине и део северне Србије), Дринска (средишња Босна и део западне Србије), Врбаска (северна Босна), Зетска (Црна Гора, Херцеговина и Косово), Моравска (централна Србија) и Вардарска (Македонија и јужна Србија).“

Бриџит Фарли, Александар Карађорђевић и краљевска диктатура у Југославији, у: Бернд Фишер Балкански диктатори, Београд 2009, 89.

„Подела је начињена према географском критеријуму, а „водило се рачуна да поједине бановине буду толико велике, да као економске целине буду потпуно способне за живот“. Бановине су, осим Приморске, добиле имена по рекама, а бановинска седишта су установљена у следећим градовима: Љубљани (Дравска), Загребу (Савска), Сплиту (Приморска), Цетињу (Зетска), Сарајеву (Дринска), Бања Луци (Врбаска), Новом Саду (Дунавска), Нишу (Моравска) и Скопљу (Вардарска). Седишта бановина налазила су се у главним културним и економским центрима који су сви, сем Ниша и Бања Луке, и раније били седишта покрајинске управе. Формирање просторно велике Савске бановине, у чији су састав ушле Хрватска и Славонија, уз враћање банске части, требало је да представља уступак хрватском становништву.“

Ивана Добривојевић, Краљевина Југославија у доба личног режима краља Александра, Историја XX века, 2008/II, 113.

Најмање седиште банске управа било је Цетиње, са само 6367 становника. Суботица није била седиште Дунавске бановине, иако је са 100.058 становника била већа не само од Новог Сада (63.966), него и од свих других седишта бановина, сем Загреба (185.581), као тада други најмногољуднији град на територији данашње Србије (Ниш је имао 35.384, а Београд 241.542 становника), већи и од Сарајева (78.182) и Љубљане (59.768).

Изгледало је да је подела на бановине покушај делимичног задовољења тежњи дела становништва који је био федералистички расположен, али то није било решење проблема.

„Иако је, на први поглед, српски етнички простор раздробљен на више бановина, власт у Београду настојала је да ојача утицај српског народа у свим бановинама у којима је то било могуће, додавањем сусједних крајева. Тако Вардарска бановина није обухватила само подручје данашње Сјеверне Македоније, већ и јужне дијелове данашње Србије, а Дунавска бановина је, како би се смањио удио мањинског становништва које је живјело у Банату, Бачкој и Срему (Мађара, Нијемаца и Румуна), проширена на југ преко Дунава, у Централну Србију. Бановине нису осмишљене као израз децентрализације, већ су представљале јачање централизма, пошто су банови постављани краљевом одлуком Бановине су, према томе, више представљале оличење политике интегралног југословенства, него обичан административни преустрој једне земље. Подјела земље на бановине представљала је покушај да се, брисањем граница историјских области, спријече даљи дезинтеграциони процеси у југословенској краљевини.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 155.

Док су у Србији примећивали да је Србија издељена на више бановина, а највећи део Хрватске у једној бановини, Хрвати су приметили да су Срби били већина у шест од девет бановина.

„Показало се да су новим административним решењем били задовољни једино Словенци окупљени у једној бановини, која додуше није уживала било какву самоуправу, али и Црногорци који су се нашли у Зетској бановини чија је територија далеко превазилазила „историјске границе“ некадашње Краљевине Црне Горе.“

Ивана Добривојевић, Краљевина Југославија у доба личног режима краља Александра, Историја XX века, 2008/II, 114.

Идеологија југословенства најмање је прихватана у такозваним пречанским крајевима који су пре настанка државе били део двојне монархије Аустроугарске.

„Идеја јединствене југословенске нације могла је бити прихватљива и пријемчива идеалистима и салонским политичарима предратне генерације, али је тешко продирала у патријархалне и национално свесне масе које су се у првој деценији постојања заједничке државе готово без изузетка опредељивале за своје националне странке.“

Ивана Добривојевић, Краљевина Југославија у доба личног режима краља Александра, Историја XX века, 2008/II, 120.

Опредељење грађана за југословенство уместо ствар избора постало је обавеза. Шестојануарски режим ојачао је сепаратистичке покрете.

„Док је режим у наметању југословенства видео једини пут за консолидацију политичких прилика у земљи и излазак из кризе, бројни незадовољници широм Краљевине, пре свега у Хрватској где су отпори и били највећи, схватали су насилну унификацију као репресију и атак на националну посебност, те су на њу одговорили бунтом, али и отвореним тероризмом који ће напослетку коштати живота и краља Александра – главног „заточеника југословенске мисли и државног јединства“.“

Ивана Добривојевић, Краљевина Југославија у доба личног режима краља Александра, Историја XX века, 2008/II, 115.

Са преласком на интегрално југословенство јавила се и идеја о независној Хрватској.

„Јавност је била расположена да краљу пружи прилику, али су различити њени делови имали различита очекивања. Хрвати нису предвиђали слом програма југословенског патриотизма, и убрзо су у њему видели само успешнији начин наметања београдског централизма, ако не и српске хегемоније. У време Радићеве смрти, бивши скупштински посланик – Анте Павелић (1889-1959) позвао је на стварање независне Хрватске. Напустивши земљу, Павелић, који је у одсуству осуђен по Закону о заштити државе, почео је да организује усташки, хрватски ослободилачки покрет. Изданак чисте верзије Хрватске странке права, покрет се у иностранству развио по фашистичком узору, поставши симбол крајњих радикалних националиста. Усташком покрету су уточиште и објекти за терористичку обуку пружени у Италији и Мађарској, које су се њиме користиле као средством за вршење притиска на Југославију.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 403.

Нису се само екстремни националисти у Хрватској удаљавали од Југославије, него и најпопуларнија странка.

„Мачекова странка се мењала. Од политичке организације која се залагала за остварење тежњи сељака кроз демократију и социјалне реформе унутар јужнословенске федерације, ХСС се претворила у покрет осетљивији према већем градском интересу за права хрватске нације. Иако су усташе имале мало присталица у земљи, потхрањивало их је широко незадовољство. Краљ Александар је до 1931. почео да увиђа да је његова привремена диктатура предуго трајала, а да није испунила задате циљеве. […]

Усташе су појачале своју пропаганду, подупирући је тероризмом. Једна њихова група се у септембру убацила из италијанске енклаве Задра, како би покренула побуну сељака сиромашног севернодалматинског залеђа, погођеног погубним последицама депресије [светске економске кризе]. За полицијским насиљем су у децембру уследиле бомбе у Загребу. Мачек је у новембру позвао на повратак 1918. години и народном суверенитету, задобивши наклоност различитих страначких вођстава. Изашавши у јавност са изјавама које су биле сматране бунтовничким, Мачек је у априлу 1933. осуђен на трогодишњу казну затвора.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 404-405.

Ситуација се додатно погоршала након убиства краља 1934. године од стране македонског активисте ВМРО-а, а у организацији хрватских усташа.

„Но, ако су усташе замишљали да ће краљево убиство потакнути Хрвате на устанак против владе у којој доминирају Срби, итекако су се преварили. Управо супротно, упркос свему краљевска породица још је имала привлачност, своје чари, а краљ је, једини међу српским политичарима, за Хрвате имао мистични чар и горко су оплакивали његову погибију. Тако су у Загребу „национално оријентисани“ студенти изразили жалост због атентата и објавили намеру да на Универзитету организиују скуп на којем ће осудити убиство и потврдити своју пуну оданост Југославији. […]

Павелић се надао да ће краљево убиство проузроковати распад Југославије. Уместо тога, Мађарска и Италија подузеле су мере против усташког покрета, који је након тога ослабио. Италијани су неке усташе протерали, а остале интернирали на острвце Липари, недалеко од Сицилије, те су чак обећали југославенској влади да ће ту организацију ликвидирати.“

Sabrina P. Ramet, Tri Jugoslavije – izgradnja države i izazov legitimacije 1918-2005, Zagreb 2009, 135-136. [цитат је прилагођен српском језику]

Југословенски идеалисти били су све ређи, а заговорници српског, хрватског и словеначког национализма све бројнији.

„Југословенство, као национална идеологија и политичка пракса диктатуре није, након краљеве погибије, више имало онако бројне заговорнике. Губило је даха у редовима политичара, али и добијало на екстремности у кругу југословенских идеалиста. Под утицајем снага које су поново афирмисале „племенски национализам“, у Хрватској и Словенији створена је патолошка мржња према свему што је југословенско. […] Интегрални Југословени су на такав развој догађаја одговарали појачаним идеализмом и таласом насиља. Истичући југословенство као догму, они су заговарали бескомпромисну борбу против свих које су означавали као ревизионисте, сепаратисте, комунисте, дефетисте, антинационалисте, професионалне националисте. Идеја о „великој мисији“ југословенства чинила их је до те мере искључивим да су по свом фанатизму били једнаки заговорницима „марксистичке класне доктрине или клерикалне мисли“.“

Љубодраг Димић, Срби и Југославија, Београд 1998, 137.

За време владе Стојадиновића радило се на привредном јачању српских области. До тада је у земљи доминирао хрватски и словеначки капитал и те земље су се највише развијале привредно. На власт је дошао са задатком да реши хрватско питање, али није успео јер није хтео да им да веће уступке од неколико министарских места.

„Такозвано „реално југословенство“ које је заговарала влада Милана Стојадиновића (1935-1938) настојало је да надрасте националне посебности али их није негирало.“

Љубодраг Димић, Срби и Југославија, Београд 1998, 135.

Његов наследник, Драгиша Цветковић, договорио се са председником највеће хрватске странке, Влатком Мачеком, о административном преуређењу државе и стварању Бановине Хрватске, чиме је 26. августа 1939. године Хрватска практично добила аутономију у оквиру Краљевине Југославије, али се то није показало довољним да сачува државу која ће се распасти у рату две године касније.

„Главна фигура у постизању договора са Загребом био је кнез-намјесник Павле, иако је преговоре, формално, водио Драгиша Цветковић, као предсједник Министарског савета. Међутим, како се радило о заиста безначајној политичкој личности, премијер Цветковић је само спроводио налоге кнеза-намјесника.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 187.

„Бановина Хрватска имала је већу аутономију и од хрватских територија у Хабзбуршком царству и од Републике Хрватске у комунистичкој Југославији до 1974.“

Коста Николић, Српски 20. век – век „изгубљене историје“, Историја XX века, 2008/II, 479.

Шта је дато том аутономијом?

„Закључен једва недељу дана пре него што је Хитлер, 1. септембра 1939, напао Пољску, споразумом Цветковић – Мачек установљена је аутономна област – Хрватска, с изабраним Сабором и извршном влашћу над којом се налазио бан кога је именовала Круна, одговоран за све осим одбране, спољних послова и међународне трговине. Бановина Хрватска требало је да се прошири и преко Хрватске, Славоније и Далмације, обухвативши делове Босне и Херцеговине – трећину Југославије, заједно са трећином њеног укупног становништва (4,4 милиона, укључујући 866.000 православних Срба и 164.000 муслимана).“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 412-413.

У оквирима Бановине Хрватске око петину становништва чинили су Срби (око 900 хиљада становника), што је отприлике било у сразмери са уделом Хрвата у становништву Југославије (22%). Споразум о Бановини Хрватској никада није потврђен у скупштини, која је била распуштена истог дана када је споразум постигнут и више се није састајала до краја постојања државе.

Стварање Бановине Хрватске подстакло је истицање и другачијих предлога за преуређење Краљевине Југославије.

„На основу свега наведеног, тешко можемо да кажемо да је Споразум Цветковић-Мачек успио да умири прилике у држави. Штавише, чини се да њиме нико није био задовољан. Владко Мачек је сутрадан по потписивању, пред Хрватским народним заступством, рекао да се ради о дјелимичном споразуму, пошто се до потпуног договора, у том тренутку и у таквим околностима, није могло доћи. Привременост споразума најбоље се видјела у томе што ни опсег Бановине Хрватске, нити њене потпуне надлежности нису јасно одређени, већ су остављени за даље преговарање у наредном периоду. Склапање таквог споразума изазвало је незадовољство у дијелу хрватског националног фронта, нарочито код присталица усташког покрета. Они су сматрали да је параф на споразум са Драгишом Цветковићем представљао издају хрватских националних интереса, пошто је за њих издаја била све, осим не зависне хрватске државе. С друге стране, српски политички првак из Босанске Крајине адвокат Стеван Мољевић доживљавао је тај споразум као „нови Минхен“, тј. капитулацију пред притисцима. Међу најгласнијим противницима споразума биле су и присталице бившег премијера Милана Стојадиновића, које су марта 1940. године организоване у Српску радикалну странку. Сматрали су да је споразум уздрмао саме темеље југословенске идеје, због чега су га доживљавали ништавним и залагали се за формирање српске јединице, када већ није могло бити спријечено стварање такве хрватске територијалне цјелине.“

На тему југословенства и национализма прочитајте и изузетно предавање једног од најзначајнијих српских интелектуалаца, који је био савременик југословенске краљевине:

Слободан Јовановић, Југословенска мисао у прошлости и будућности, Српски књижевни гласник, 1. јануар 1940.

---