„Дојучерашњи маргинализовани појединци и групе нашли су се у позицији да управљају и одређују судбину дојучерашњим газдама или политичким противницима.“

Момчило Павловић, За Тита или за краља – Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945. године, Београд 2019, 403.

Радикалну промену друштвене структуре елите омогућиле су ванредне околности рата, а комунисти су се окористили њима јер није био мали број жељних крупних промена.

„Могло би се рећи да је комунистичка организација била засејана и исклијала управо у пукотинама друштва што га је 1945. насилно срушила: из немоћи државе да уведе дух закона у институције, омогући пуну демократизацију друштва, ублажи нагомилане економске проблеме, створи адекватну културно-просветну мрежу која би село извукла из немаштине, коначно, и да реши национално питање. Остаје отворено питање колико је све то и било могуће у кратком временском року, након 1918. и тешких последица Великог рата. Пошто су мере опоравка потрајале деценијама, нови нараштај, са новим назорима, веровањима и идеалима, почео је широм Европе, па и у Југославији, да излаз тражи кроз тоталитарне изазове, било слева или здесна. Тај притисак, који је дуго пулсирао и струјао читавим друштвом, није био много видљив пре 1941. године. Када је држава окупирана и разрушена, све недаће испливале су на површину, а комунисти су се показали као спремни да делују и на њеним рушевинама и кадри да све несрећнике (у којима су видели будуће пролетере) окупе и прихвате. А број потенцијално идентификованих са Павлом Корчагином на почетку устанка и револуције у Србији није био мали. Баш ту, на социјалном дну, регрутована је већина потоњих „народних хероја“, који су једино у радикалном раскиду са прошлошћу могли да виде и могућност за сопственим напредовањем.“

Немања Девић, за Партију и Тита – Партизански покрет у Србији 1941-1944, Београд 2021, 885.

Нова власт стварала је нову државу и ново друштво.

„Ослобођење Југославије маја 1945. означило је крај рата, али не и крај револуције. Борба на унутрашњем плану се настављала, а прелазак у мирнодопско стање омогућио је Комунистичкој партији да се окрене потпуном друштвеном преображају и стварању „новог“, „социјалистичког“ човека. На друштвену и политичку сцену ступила је ратна генерација опијена комунистичком идеологијом, генерација спремна да на пречац створи ново друштво и нови свет. Иако је модернизација била нужна и неизбежна, стварање социјалистичког друштва пратиле су бројне репресивне мере, јер се, по схватању високих партијских функционера, „ниједна револуција није изграђивала у рукавицама“. Бројне акције просвећивања и културно-хигијенског уздизања, убрзану индустријализацију, масовне миграције у градове, пратили су рапидно искорењивање и сатирање „старог“ друштва и „старог“ живота, национализација и експропријација, насилна колективизација и „мобилизација“ за рад у фабрикама, оптерећивање и онако сиромашног села, борба против „кулака“ и „класних непријатеља“, запостављање пољопривреде, прекомерно опорезивање и драматичaн пад животног стандарда.“

Ивана Добривојевић, Између идеoлогије и поп-културе – живот омладине у ФНРЈ 1945-1955, Историја XX века, 2010/1, 119.

Комунисти су дошли на власт победом у грађанском рату, доласком руске војске крајем Другог светског рата 1944. године.

„Улазећи у градове и села, опијена славом победе, али и осећањем мржње, беса и освете, нова партизанска власт уносила је истовремено и радост и жалост, страх и наду, несигурност и неизвесност.“

Момчило Павловић, За Тита или за краља, Београд 2019, 17-18.

Након ослобођења од окупације уследио је револуционарни терор.

„Ослобођење југословенских/српских градова у рану јесен 1944. године њиховим житељима донијело је радост, али и страх. Радост је, несумњиво, изазвало само ослобођење, тј, коначни крај мукотрпне окупације, а страх је условила неизвјесност како ће се понашати нове комунистичке власти. Убрзо се показало да је страх био оправдан, пошто је успостављање „народне власти“ било праћено револуционарним терором, у којем су страдали, у првом реду, носиоци културног, политичког и јавног живота у окупираној Србији, као и припадници и симпатизери супарничког, пораженог монархистичког покрета отпора. Револуционарни терор нових југословенских власти одвијао се у двије фазе. У првој фази од септембра 1944. до марта 1945. године на сцени су била ванинсти туционална тзв. дивља чишћења, у којима су људи, углавном, убијани без суда или су погубљени послије тајновитих и фарсичних суђења. Процес ликвидације „народних не пријатеља“ одвијао се кроз оптужбе за ратне злочине и колаборацију. Иако је било случајева у којима су оптужбе за колаборацију или ратне злочине биле на мјесту, у великом броју се радило о бруталном револуционарном терору против пораженог или класног непријатеља, а неријетко и о личној освети или специфичном начину за стицање добити. Дивља чишћења су, махом, вршена под окриљем ноћи, у околностима гдје је земља и даље била у рату и само дјелимично ослобођена. На мети револуционарних власти нашао се, у првом реду, предратни грађански слој: политичари, чиновници, љекари, трговци, индустријалци, занатлије, свештеници, имућнији сељаци, као и сви они који су у међуратном или ратном периоду имали некакав утицај и чије име је нешто значило, а да нису били комунистичких увјерења. Због распрострањености разрачунавања нових југословенских власти са својим политичким противницима, револуционарни терор је од стране неких аутора називан грађанским ратом у миру.

Према непотпуним подацима, само на простору Србије (без АКМО [Косова и Метохије]), убијено је 59.912 људи. Од тог броја, око 33.000 људи је ликвидирано на 211 познатих локација, око 24.000 је страдатог броја, око 33.000 људи је ликвидирано на 211 познатих покација, око 24.000 је страдало у логорима, а око 2800 лица је убијено послије изречених судских пресуда. Сва та погубљења нису била плод некакве постокупационе анархије или продукт самовоље појединаца, већ су представљала реализацију плана нових југословенских власти да се, у првим данима по ослобођењу, обрачунају са свима које су сматрали непријатељима, као и да највећи дио тог посла обаве док рат још није завршен, тј. прије него што прораде судови и држава поврати своје потпуне контуре. У таквим околностима, хиљаде људи су убијене само зато што су имали другачије политичке погледе, што су располагали са одређеним богатством или су се једноставно замјерили некоме коме је побједа у грађанском рату и припадност КПЈ дала осјећај моћи. Људи су хапшени према унапријед припремљеним списковима, ислеђивани уз тортуру, а затим без суђења убијани на тајним локацијама у шумама, јаругама и парковима. Трагови злочина су уклањани, а понекад су накнадно састављане некакве пресуде или јавно објављивани спискови стријељаних, на којима су невини људи стављани у исти кош са правим колаборантима, чиме су и послије смрти компромитовани.

У другој фази револуционанарног терора од марта 1945, до друге половине 1946 године идеолошка разрачунавања су се одвијала кроз јавне судске процесе пред војним судовима, судовима за заштиштиту нациационалне части или цивилним судовима. Уредба о војним судовима, која је донијета 24. маја 1944. године, представљала је једини правни про на којем су се темељила сва суђења у посљедњим ратним и првим поратним мјесецима, пa cy војни судови спроводили или поступак и у војним и у цивилним стварима. Уредба није предвидјела тачну висину казни за одређена казнена дјела, већ је оставила судовима да одлучују „према конкретној друштвеној опасности дјела и учиниоца“. За радикалан прогон политичких неистомишљеника, ратних противника, али и кажњавање истинских колабораната, били су задужени судови за заштиту национаоналне части, који су радили од марта до септембра 1945. године. Они су судили за политичку, пропагандну, културну, умјетничку, привредну, правну и административну сарадњу са окупатором и „домаћим издајницима“. Дјелима против националне части сматрана су она дјела „којима се вријеђало или вријеђа част народа, или су уперена против основних интереса народа и тековина Демократске Федеративне Југославије“. Под удар судова за заштиту националне части долазило је „свако вршење акције и пропаганде у корист окупатора и његових помагача, ширењем вјерске или расне несношљивости или оправдавањем окупације, односно осуђивањем ослободилачке борбе народа. Кажњавало се служење у чиновничком апарату колаборационистичких власти, доборовољно привредно помагање окупатору и „свако одржавање присних и пријатељских односа са припадницима окупаторске војске и власти“. Како случајно неко не би могао да промакне „револуционарној правди“ уметнута је одредба да треба казнити „свако дјеловање, које је ишло за тим да послужи окупатору и његовим помагачима“. За наведена дјела прописана је казна губитка националне части, која је обухватала искључивање из било које врсте јавног дјеловања, одузимање права на вршење било какве јавне функције, као и губитак грађанских права. Осим тога, казна је могла да укључује присилни рад, дјелимичну или потпуну конфискацију имовине, новчане казне и прогонство. Конфискација имовине се односила на она лица која су „услијед или у вези нечасног држања за вријеме окупације стекла имовину“, док је прогонство требало да буде казна за она лица чији би даљи боравак у том мјесту или подручју био штетан по јавне интересе“. […]

Револуционарни терор је представљао само прву етапу, којом су се југословенски комунисти обрачунали са свима које су доживљавали као непријатеље. У другој етапи елиминисали су „сапутнике револуције“, тј. оне који су са њима били у првој етапи, а нису при падали партији. Међутим, некакви опозициони гласови појавили су се унутар НФЈ-а послије избора. Генерални секретар Народне сељачке странке Драгољуб Јовановић нашао се на челу тзв. фронтовске опозиције, коју је чинило неколико посланика из тзв. сељачких странака: Народне сељачке странке, Савеза земљорадника и Хрватске сељачке странке. Иако је један од основних разлога њиховог сукоба са новим властима проистицао из супротставље ности сељаштва и радништва и различитих друштвених слојева, главни узрок неслагања је лежао у трансформацији југословенског друштва, која се убрзано одвијала под вођством револуционарних снага. Уобличавање својеврсног „сељачког блока“ унутар НФЈ-а директно се супротстављало идеји КПЈ, према којој НФ) представља општенародну организацију у ко јој се постиже јединство радништва и сељаштва. Најрадикалнији иступ против нових власти Драгољуб Јовановић је имао средином 1946. године, када се успротивио доношењу Закона о задругама и све израженијем фаворизовању државног сектора и бирократизацији чинов-ничког апарата. У монолитном систему, какав је у Југославији већ заживио, сваки другачији глас изазивао је лавину реакција. Међутим, стварни домет реаговања Драгољуба Јовановића био је мизеран и довео је до раскола у његовој странци. Народна сељачка странка је смијенила и искључила свог дотадашњег генералног секретара, а затим је са Савезом земљорадника образовала Уједињену земљорадничку странку, утемељену на политици НФЈ-а. Премда је политички елиминисан, Драгољуб Јовановић је изведен пред суд и 5. октобра 1947. године осуђен на девет година затвора.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 554-555.

Од 12 хиљада чланова Комунистичке партије Југославије (КПЈ) на почетку, рат је преживело само 3 хиљаде, али је током народноослободилачке борбе примљено 140 хиљада нових.

„Непосредно послије ослобођења и завршетка Другог свјетског рата на југосло венском простору, КПЈ се нашла на врхунцу своје моћи. Иако је имала искуство револуци онарне смјене власти, у међународним оквирима је уживала велики углед, са ореолом упорног борца против фашизма. На домаћем плану, а због њене визије развоја и напретка југословенске државе, у њу су пуни наде гледали најшири слојеви југословенског друштва. Премда није била уставна категорија, КПЈ је зграбила све полуге власти у држави и управ љању привредом. Партија је суверено владала медијском сфером, бирала је кадрове који су се бавили спољним пословима, који су постављани у службу безбједности, који су ра дили у пошти, телеграфу и телефону, као и на свим другим иоле важнијим мјеста. Неријетко је постојао и паралелизам партијских и државних органа, па су, примјера ради, у исто вријеме дјеловали Министарство за конституанту Привремене владе ДФЈ и Комисија ЦК КПЈ за изградњу народне власти, а на челу оба органа налазио се исти човјек потпред сједник владе Едвард Кардељ.

По завршетку рата, настављена је федерализација партије. Уз већ постојеће националне партије у Словенији, Хрватској и Македонији, у посљедњим данима рата формирана је Комунистичка партија Србије (КПС), као четврта национална партијска организација унутар КПЈ.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 537-538.

Власт комуниста у Југославији је требало легализовати и на међународном плану.

„Ослобађањем већег дела земље Комунистичка партија Југославије је, осим учвршћивања власти на тим просторима, водила битку за међународно тј. савезничко признање. Иако су неприкосновено држали власт у земљи и владали без икаквог отпора (осим оружаних препада заосталих четничких и усташких група), са ослонцем на СССР са којим су у априлу 1945. склопили уговор о пријатељству, комунисте је пут за међународно признање новог режима водио преко споразума са легалном владом која се од почетка рата налазила у Лондону. Краљ Петар II Карађорђевић, без чврсте политике и јасног става, на притисак Британаца за председника своје владе и преговарача са вођством КПЈ изабрао је др Ивана Шубашића, предратног бана Бановине Хрватске, који је требало да заступа интересе избегличке владе, монархије и уопште Краљевине Југославије. Краљ се одрекао услуге српских политичара на притисак Енглеза који о њима нису имали високо мишљење. Тако се десило да о изузетно значајним питањима будућности земље одлучују Хрвати Тито и Шубашић.“

Момчило Павловић, Срби у Југославији 1945-1974, Историја 20. века, 2008/II, 190.

На основу ранијих инструкција савезничких сила, Тито и Шубашић су на Вису и у Београду, јуна и новембра 1944. године (Титов штаб је био на Вису од 7. јуна до ослобођења Београда 20. октобра) постигли споразум о формирању заједничке привремене владе Демократске федеративне Југославије (нови назив државе), која је требало да влада до првих избора, који би одлучили о облику државног уређења. Комунисти договор нису доследно испоштовали. У новој влади, формираној тек 7. марта 1945. године, задржали су главне положаје за себе. Тито је био председник владе и министар одбране. Иван Шубашић је постао министар иностраних послова. Потпредседник владе је био Милан Грол, председник Демократске странке.

„Упркос реалном страху, Тито се усагласио са Гроловим уласком у владу јер је он новој власти потенцијално обезбеђивао контакт са „грађанством“ и контакт са Британијом, која је у Југославији постепено губила позиције, али која је до тада у Тита и његов покрет уложила много.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 451.

Грол је већ 19. августа 1945. године поднео оставку.

„До првих подозрења према Комунистичкој партији дошло је, по Гролу, већ оног тренутка када су тековине НОБ-а [Народноослободилачке борбе] почеле да се приказују као заслуга само једне партије: „Где је и кад настала разлика између мене и мојих пријатеља од којих се надам да ће још неко остати са оне стране? Онда када су тековине схваћене не као тековине народне него као тековине једне групе“.“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића, Књига прва: Ликвидација народних непријатеља 1944-1953, Београд 2015, 407.

Милана Грола је Краљ Петар II хтеo да именује за једног од тројице намесника (уз једног Хрвата и Словенца), али је комунистима био неприхватљив. Предлог Тита и Шубашића је био Аца Станојевић, наследник Николе Пашића на челу Народне радиклане странке, који је у том тренутку имао 92 године, што га није чинило погодним, па је уместо њега предложен бивши премијер генерал Душан Симовић, који је пре тога подржао нове југословенске власти, али се са тим предлогом није сложио премијер Шубашић. На крају је краљ изабрао између четири предложена му српска кандидата, па се међу намесницима није нашао нико из Србије него само Србин из Хрватске (Срђан Будисављевић, рођак касније Титове супруге Јованке Будисављевић), уз Хрвата и Словенца. Намесници, који је требало да штите интересе краља (иако није био малолетан), док се не реши питање државног уређења Југославије, нису имали стварни значај у наредном периоду, као ни влада, јер су одлуке доношене на органима Комунистичке партије, без знања јавности. Намесништво је сведено на својеврсни контролни орган који је надгледао спровођење споразума Тито-Шубашић. Чланови намесништва били су личности на заласку својих политичких каријера, без стварне моћи да се боре за очување монархије.

„Краљ Петар је своју владавину започео намесништвом, а намесништвом је и завршио. Прво намесништво водио је његов стриц, кнез Павле Карађорђевић који му је, упркос оптужбама да жели да краљу преотме престо, ипак чувао трон, док је друго намесништво које је сам именовао више служило Титу него краљу. У другом намесништву не само што није било личности наклоњене монархији, него није било ни Србина из Србије.“

Момчило Павловић, За Тита или за краља – Избори за Уставотворну скупштину 11. новембра 1945. године, Београд 2019, 412.

„Сљедећи корак у изградњи нове власти било је укидање паралелизма и распуштање двије југословенске владе, па су тог истог дана распуштени НКОЈ и краљевска влада, а Намјесништво је мандат за састав јединствене југословенске владе повјерило маршалу Јосипу Брозу Титу. Захваљујући свим наведеним корацима, Јосип Броз Тито је 7. марта 1945. године формирао јединствену Привремену впаду Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ), која је, у најкраћем року, добила признање из Лондона, Вашингтона и Москве. Јосип Броз је био предсједник владе и министар народне одбране, па су под његовом директном командом били Југословенска армија и Одељење за заштиту народа (ОЗНА). Влада је имала два потпредсједника из редова комуниста био је дотадашњи потпредсједник НКОЈ-а Едвард Кардељ, који је у исто вријеме био и министар за конституанту, а из редова „грађанских снага“ долазио је некадашњи министар у четири краљевске владе Милан Грол. Управо је његово укључивање у састав јединствене југословенске владе изазвало незадовољство у Москви, пошто се сматрало да Милан Грол ни у једном тренутку није осудио дјеловање генерала Михаиловића, нити се оградио од „великосрпске антидемократске линије“. Дотадашњи предсједник краљевске владе Иван Шубашић именован је за министра спољних послова, док је некадашњи православни свештеник Влада Зечевић [предратни члан најпре Земљорадничке, па Демократске странке (чији је кандидат на изборима био 1938. године), некадашњни припадник четничког покрета, до њиховог разлаза са партизанима] постао министар унутрашњих послова. […] Укупно узевши, владу су чинили сви чланови посљедње краљевске владе [мада једва састављене, са само пет чланова], скоро сви чланови НКОЈ-а и Милан Грол.

Као што можемо да видимо, уз већинске комунисте, чланови Привремена владе ДФ) били су: демократа Милан Грол; „ХСС-овци“ Иван Шубашић, Јурај Шутеј, Златан Сремец и Фране Фрол; „самосталац“ Сава Косановић; републиканац Јаша Продановић; и хришћански социјалиста Едвард Коцбек. Без обзира на то, комунисти су држали кључне ресоре: народне одбране, унутрашњих послова, финансија, саобраћаја, спољне трговине, рударства и просвјете. Осим тога, Едвард Кардељ је руководио Министарством за конституанту, које је имало кључну улогу у претварању АВНОЈ-а у Привремену народну скупштину, као и приликом организације избора и израде новог југословенског устава. Једини важнији ресор који није био у рукама комуниста били су спољни послови, којима је, само формално, руководио посљедњи предсједник југословенске краљевске владе Иван Шубашић. Међутим, југословенску спољну политику суштински је обликовао свемоћни преми јер Јосип Броз Тито.

[…]

Међутим, стварање Привремене впаде ДФJ, као и народних влада федералних јединица, створило је само привид плурализма и спремности југословенских комуниста на компромис. На свеприсутно једноумље покушавао је да укаже краљ Петар у писму премијеру Винстону Черчилу од 17. априла 1945. године: „Штампа преноси само мишљење маршала Тита. Признат је само један политички покрет. Постоје само Титови политички ставови. На изборима, уколико се одрже, биће изабрани само кандидати народноослободилачког покрета маршала Тита.“ Одговор премијера Черчила стигао је 8. маја, дан прије коначне капитулације Њемачке. У њему је, између осталог, стајало: „Уистину, учинили смо све што је било у нашој моћи да утичемо на развој догађаја у Југославији онако како смо то сматрали исправним. Али не могу да кријем од Вашег величанства да су досадашњи догађаји изневерили моје најбоље наде и да се у Југославији догађа много тога због чега жалим, али што нисам у стању да спречим.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 487-489.

У, по инструкцији савезника формираној, привременој Народној скупштини опозиционо су иступали само представници Демократске странке.

„Основно обележје рада ПНС [Привремене народне скупштине] и њених одбора било је једногласно и безрезервно слагање са пројектима скупштинске већине или чланова из редова Народног фронта Југославије (НФЈ), односно неслагање и нетрпељивост према предлозима и иступањима члановима скупштинске мањине, посебно према представницима Демократске странке Милана Грола. Са говорнице Скупштине приликом разматрања готово сваког предлога држани су политички говори пуни емоција и глорификација тековина НОБ-а. Тек што су скинули оружје и одмах сели у посланичке клупе, многи посланици АВНОЈ-а односно ПНС нису имали нити могли имати дипломатско опхођење и парламентарну културу. На било какав приговор тзв. опозиције, чак и безначајан, они су одговарали оштро, нетрпељиво, претећим и дискредитирајућим тоном. Омаловажавали су и негирали чланове опозиције до крајњих граница, износећи чак и елементе из њиховог приватног живота. Тако је Грол за Ђиласа био земунски Шваба, а Шваба је Немац то јест непријатељ.“

Момчило Павловић, За Тита или за краља, Београд 2019, 95.

Грол, чији је отац био потомак немачких досељеника у Бачку за време Марије Терезије, који је после женидбе Српкињом примио православље и погинуо као српски војник у српско-бугарском рату 1885. године, овако је то доживљавао:

„Људи заслепљени догмама и још више заслепљени влашћу, нешто треће изван комунизма и фашизма не признају, и неће, и не подносе у разговору ни у писаном слову.“

Милан Грол, Силом или разлогом, Демократија, 25. октобар 1945.

Народни фронт: Како је угашен политички плурализам у Југославији?

Није прошло много времена до тренутка када су комунисти онемогућили рад других странака. Монархија је званично укинута 29. новембра 1945. године, мада је и пре тога била суспендована. Србија је постала република први пут у својој историји. За првог председника новопроглашене Федеративне народне републике Југославије (ФНРЈ) изабран је Јосип Броз, познатији као Тито (надимак који је почео да користи почетком Другог светског рата, иако се не зна одакле му). Краљу Петру II Карађорђевићу је забрањен повратак у Југославију.

„Усвајање декларације о проглашењу Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) 29. новембра 1945. као и доношење првог послератног Устава 31. јануара 1946. означило је и на формалан начин дефинитивну победу и почетак вишедеценијске владавине Комунистичке партије Југославије (КПЈ) на простору некадашње Краљевине Југославије. Сузбивши сваку опозицију и самостално отпочевши да управља законодавним и извршним органима, судством, војском и полицијом, Партија је убрзо постала кохезиони фактор нове државе којем нико није имао снаге, нити средстава да се супротстави. У таквим околностима, КПЈ је после освајања власти утврдила водећу позицију у држави са циљем изграђивања комунистичког друштва које би почивало на идејама К. Маркса, Ф. Енгелса, В. И. Лењина, те пракси по моделу Стаљиновог Совјетског Савеза. На удару новог режима у првом послератном периоду нашло се све што је имало везе са идеологијом и праксом „старе краљевске“ власти – монархистичко уређење замењено је републиканским, укинут је вишестраначки политички систем, ликвидиран готово сваки облик приватног власништва, ограничена слобода мишљења, изражавања и верског деловања, док су на руководећа места постављани у ратним приликама стасали кадрови, најчешће некомпетентни за обављање дужности на којима су се нашли, али слепо одани Партији.“

Момир Гаталовић, Између идеологије и стварности, Историја XX века, Београд 2009/I, 37-38.

Вођа Југословенске војске у отаџбини Дража Михаиловић је пружао отпор у Босни док није ухваћен 13. марта 1946. године. Судило му се заједно са члановима избегличке и Недићеве владе (њих 24, од којих је 11 осуђено на смрт). Неки, попут Слободана Јовановића (чији лик је данас на највреднијој српској новчаници, а тада је осуђен на 20 година затвора), умрли су у емиграцији. Тамо је свој живот окончао и краљ Петар II, 1970. године преминувши у Денверу. Дража Михаиловић је стрељан 17. јуна 1946. године.

„Хапшење некадашњег предводника монархистичких снага у окупираној Југославији одјекнуло је у емигрантским круговима, али и међународној јавности уопште. Југословенски народни одбор (ЈНО) у Лондону хитно се састао, а затим упутио захтјев генералном секретару Организације уједињених нација (ОУН) Тригве Лију да се генерал Михаиловић изведе пред међународну анкетну комисију, како би се утврдила његова евенту ална одговорност за ратне злочине. Такође, Бивши југословенски премијер Слободан Јовановић је, у име ЈНО-а, упутио писмо министрима иностраних послова земаља чланица ОУН, у којем је покушао да објасни суштину проблема и образложи ко је у ствари генерал Драгољуб Михаиловић. У жељи да укаже на тешку ситуацију у којој се нашао некадашњи командант ЈВУО и њихов ратни савезник, посљедњи југословенски краљ Петар Други писао је британском краљу Џорџу Шестом, америчком предсједнику Харију Труману, као и пред сједнику француске привремене владе Жоржу Бидоу.

Најенергичнију акцију предузеле су Сједињене Америчке Државе, па је америчка дипломатија 30. марта 1946. године упутила ноту југословенским властима, у којој се истиче да је генерал Михаиловић био предводник знатних антиокупаторских снага, да су се јединице под његовом командом бориле у тешким приликама и без одговарајуће савезничке помоћи, чиме су, укупно узевши, допринијеле „општој савезничкој ствари“. Главни разлози за такав амерички став били су врло лоши односи Вашингтона и Београда у вријеме хапшења и живо сјећање на мисију Халијард [спашавање америчких пилота од стране ЈВуО]. Из САД су стизале осуде због политичког прогона генерала Михаиловића и монтираног судског процеса, а нуђена је и помоћ квалитетних бранилаца и кредибилних свједока махом америчких авијатичара, који су по добру упамтили генерала Михаиловића и његове равногорце. На тај начин, Американци су жељели да побију темељ комунистичке оптужнице, према којој је генерал Михаиловић био само пуки сарадник окупатора. Међутим, понуда америчке стране да учествује у судском процесу против генерала Михаиловића преко свједока америчких официра, који су били у његовом штабу, и авијатичара, које су припадници ЈВуО спасили, окарактерисана је као атак на југословенски суверенитет и глатко је одбачена. Према томе, генерал Драгољуб Михаиловић је морао да се суочи са оптужницом коју је саставио војни тужилац пуковник Милош Минић, а подигнута је 31. маја 1946. године. Његов једини савезник био је адвокат Драгић Јоксимовић, члан Демократске странке и некадашњи посланик у ПНС-у [Привременој народној скупштини].“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 562-563.

„За суђење Михаиловићу, које је представљало и коначну пресуду његовом покрету, политици и његовим присталицама, била је обезбеђена највећа сала тог времена у Београду од око 850 места, а ток суђења био је преношен преко радија. Смрт Милана Недића, за којег у новој власти и делу народа није било сумње да је био колаборациониста, није представљала драму за власт и „народ“, колико пресуда Михаиловићу којег су Савезници подржавали готово до почетка 1944. године, а Американци и дуже. Он је за партизане и комунисте представљао најзначајнију војну и политичку фигуру, као и једног од главних ривала у њиховој борби за власт. Британија током суђења није показивала превелику заинтересованост за помоћ Михаиловићу, док су амерички покушаји да га одбране прикупљањем доказа у његову корист остали без ефекта на крајњи исход суђења јер ни они нису хтели да кваре савезничке споразуме. Тако је морало и бити јер су обе Савезнице „пропустиле прилику“ да га евакуишу из Југославије када се са својим јединицама повукао у Босну, што је био тек последњи у низу њихових „пропуста“.

Током судског процеса Михаиловићу, који је био добро организован и припремљен захваљујући заплени његове архиве, Партија је покушала да конструише његову везу са Павелићем и Степинцем. Циљ те намере био је покушај изједначавања свих „издајника“, „колаборациониста“ и „злочинаца“, али је аутентичност документа којим су те везе „посведочене“ била спорна. Михаиловић је, уз низ других представника старе Југославије, био осуђен, а место извршења казне и његов гроб су остали непознати до данас.

Други важан политички процес био је вођен против Алојзија Степинца, загребачког надбискупа. Степинац је Титу сметао из више разлога. Није пристајао на подређивање римокатоличке цркве др-жави, одбијао је да буде опозван због подршке НДХ и њеним ратним злочинима, био је харизматична личност са снажном подршком међу Хрватима, услед чега је Тито извесно време, непосредно по окон чању рата, одлагао његово суђење. Са укидањем НДХ, у федеративној Хрватској био је организован оружани герилски покрет крижара који је наставио да се бори против нове власти, а којем је Степинац пружао подршку. Најава Степинчевог хапшења и суђења била је објављена у Борби у октобру 1945. године, у Титовом чланку у којем га је оптужио за сарадњу са НДХ и за супротстављање ДФЈ.

Британски амбасадор Стивенсон пружио је подршку партијским оптужбама против Степинца, сматрајући његове наступе и сарадњу са крижарима неприхватљивим у новој држави док још рат није био окончан. Одлука да Степинац буде изведен на суд била је донета на лето 1946. године на Бледу, на састанку којем су присуствовали Тито, Кардељ и Јосип Хрњчевић као јавни тужилац Југославије. Оптужница против Степинца америчком амбасадору у Југославији била је позната три дана пре суђења. Према оптужници, Степинац је био сарадник „усташко-крижарске терористичке организације“, чије је злочине прикривао, уз то је сарађивао са Павелићем, током чије је власти организовао покрштавање православаца. Приписивало му се и организовање војничког клера, који је подстицао усташе и Павелића да мрзе и прогоне Србе, али и њима нелојалне Хрвате и остале народе. Осим тога, Степинац је у надбискупији скривао Павелићеву архиву. Почетком 1945. године партији је засметало и оснаживање веза између Степинца и Мачековог дела ХСС-а. Пресуда Степинцу била је изречена у октобру 1946. године: осуђен је на 16 година затвора са тешким радом.

Са друге стране, према Степинчевом сведочењу, партизани су од почетка борбе убили између 260 и 270 католичких свештеника, десетак часних сестара, уништене су биле све католичке школе осим једне гимназије, уништене су црквене штампарије и штампа, одузе та су бројна католичка предузећа, онемогућен је био рад католичких сиротишта, црквене хуманитарне организације Caritas, Друштва Светог Јеронима, отежана је веронаука у школама, уведен је цивилни брак, из болница су избачене часне сестре, а свештеници нису били сигурни у своју безбедност. Упркос донетој пресуди, случај Степинца још дуго је мучио Титов режим, поготово на спољнополитичкој равни. Многе од наведених мера се нису тицале само католичке цркве, нити су специјално против ње биле уперене попут, на пример, увођења цивилног брака или конфискације имовине, скрнављења храмова и сл. Исте такве облике насиља је партија примењивала и према православној цркви.

Какав је био однос нових власти према Православној Цркви? То питање је посебно важно и деликатно управо због тога што је црква била једна од најмоћнијих српских институција, која се, у извес ном смислу, јављала као конкурент новој власти, посебно због тога што је у Србији НОП са својом идеологијом био најслабије утемељен. Тито је добро схватио да без овладавања Србијом његова власт не може бити стабилна, а пут ка овладавању Србијом је водио, поред осталог, и преко овладавања Црквом. Тај процес био је обострано мукотрпан. Завршио се потчињавањем Цркве држави, односно партији, по моделу који је већ био разрађен у СССР-у. Руска православна црква је у случају све три посматране земље на Балкану [у којима су завладали комунисти: Румунија, Бугарска и Југославија] одиграла значајну улогу указујући својим моделом понашања и сарадњом са режимом у СССР-у пут развоја и сарадње и Српској православној цркви. Крајњи исход подређивања свештенства новом режиму био је могућ услед чињенице да је Црква била институција која је о свом постојању и деловању размишљала миленијаристички, односно веровала је у своје постојање и обављање своје мисије до краја света Услед тога, Црква је и са комунистима морала и успела је да пронађе modus vivendi у настојању да их њихов систем надживи. Партија је та кође веровала у своје постојање и деловање „до краја вечности“, али је историја показала да је Црква надживела социјалистичке системе у свим државама. Међутим, православна црква из те „сарадње“ није изашла неокрњена. Митрополит Јосиф [који је, као најстарији митрополит СПЦ, мењао патријарха Гаврила Дожића док се није вратио у Југославију након дозволе нових власти, после заточеништва у немачком логору] је у једном свом излагању 1945. године приметио да су Немци и усташе убили 400 свештеника, а комунисти 200, да је Озна убила митрополита цетињског Јоаникија, да је нова власт финансијски помагала Цркву у Црној Гори и Македонији како би их одвојила од СПЦ, итд.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 254-257.

Одмазде нису вршене само над истакнутим војним, политичким и црквеним представницима.

„Као један од важних чинилаца приликом анализе узрока репресије у првим послератним годинама мора се узети искуство светског и грађанског рата до тада незабележеног у историји Србије. Трауматично искуство и страдање у рату подстакли су бес и освету после победе, често и над недужним грађанима који се нису прикључили НОП-у [Народнослободилачком покрету], или су се определили за ЈВО, супарнички антифашистички покрет, или су напросто остали пасивни у рату гледајући своја посла и чувајући главу на раменима.“

Срђан Цветковић, Између српа и чекића – ликвидација народних непријатеља 1944-1953, Београд 2015, 85.

Пораз немачких и италијанских окупатора оставио је последице и по њихове сународнике који су живели у Југославији.

„Иселила се готово читава немачка национална мањина. Договором југословенске и италијанске владе о могућности избора држављанства, већина италијанског становништва се преселила из Словеније и Хрватске. Преостала мањина успела је, за разлику од немачке, да опстане у Југославији и постане заштићена.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 274.

Немци су прошли горе од Италијана, јер је локално немачко становништво (најприсутније у Банату) активно сарађивало са окупаторима.

„На удару нових власти нашла се цјелокупна њемачка национална мањина у Југославији. Иако се знатан дио њемачког становништва повукао са њемачким трупама, они који су преостали суочили су се са револтом нових југословенских власти. […]

За сва непочинства њихових сународника, али и дијела њих самих, на све „југословенске Нијемце“ свом силином се сручила освета нових власти. Забрањена је упо треба њемачког језика на јавним мјестима, а уклоњени су и сви натписи на њемачком језику. Већ у првим данима након ослобођења отпочела је пљачка њемачких имања, како оних напуштених, тако и оних у којима су и даље обитавали њихови власници. У пљачки су учествовали како војници, тако и цивили. Пљачку су пратила вербална и физичка малтретирања преосталих Нијемаца, а забиљежен је и значајан број силовања Нијемица. Док су југословенски војници били коловође пљачке, припадници Црвене армије су извршили већину силовања. […] Убиствима, хапшењима и пљачком требало је застрашити преостале Нијемце и потакнути их да пођу путем својих сународника, који су се повукли заједно са њемачким окупационим трупама.

На сједници Предсједништва АВНОЈ-а у ослобођеном Београду 21. новембра 1944. године донијета је одлука да се одузме сва имовина Трећег рајха, држављана ње мачке, припадника њемачке националне мањине у Југославији и „сарадника непријатеља и ратних злочинаца“. Изузетак су били малобројни припадници њемачког народа који су се борили у редовима НОВ и ПОЈ или су на друге начине помагали комунистички покрет отпора. Убрзо након тога, Војна управа је 29. новембра донијела одлуку да се ојачају страже у селима са већинским њемачким становништвом, да се сви припадници њемачког народа мушког пола старости од 16 до 60 година прикупе и упуте у погоре, а да се над преосталим Нијемцима „заведе строга контрола“, која је подразумијевала забрану сваког кретања изван насеља, осим одласка на рад под стражом. Први логори за Нијемце настали су као мушки радни погори, али су од почетка децембра 1944. године нове југословенске власти отпочеле са „логорисањем“ читавог преосталог њемачког живља. На тај начин они су темељно уклоњени из градова и села у којима су живјели у значајном броју. Најприје су, током јесени 1944, „очишћени“ велики градови, попут Вршца и Новог Сада, а затим у прољеће 1945. године мања мјеста нарочито у Бачкој. Суров однос према југословенским Нијемцима настављен је и након што је 15. фебруара 1945. године укинута Војна управа на подручју Баната, Бачке и Барање. Процес смјештања југословенских Нијемаца у логоре довршен је до краја јуна 1945. године, тј, више од мјесец дана након што је читава Југославија ослобођена. […]

Боравак у логорима био је одлучујући под стрек да огромна већина преживјелих југословенских Нијемаца напусти Југославију у прољеће 1948. године.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 556-557.

Исељавали су се и Италијани.

„Југословенска власт наметнула је такозвану народну власт на окупираним (ослобођеним) територијама, по совјетском моделу, али не без насиља током првих недеља (када се догодила трагедија у фојбама), као и застрашивања италијанског становништва и свих оних који нису прихватали нови режим: ко је хтео да остане на територијама на које је Београд полагао право, морао је да прихвати југословенски социјализам. Они који на то нису пристајали морали су да се иселе. Тако је почела драма истарских, задарских, ријечких, јулијских Италијана који су великом већином напустили своју земљу. Егзодус је био комплексан, вишестран и дуготрајан – растегао се на девет година (1945-1954). Рачуна се да је око 250 хиљада Италијана (а према неким проценама, 300 до 350 хиљада) напустило источни Јадран. Остали су малобројни: око 1960. било их је четрдесетак хиљада.“

Еђидио Иветић, Граница на Медитерану – Источни Јадран између Италије и јужнословенског света од XVIII до XX века, Архипелаг, Београд, 2015, 51.

Антифашизам је послужио за окупљање бораца у рату током којег је започета револуција која је настављена и након његовог завршетка. Уследио је обрачун са класним непријатељем (богатима), под оптужбом за сарадњу са окупатором. Спровођено је кажњавање политичких противника, национализација имовине, аграрна реформа и колонизација. Уз нешто мало трговаца и занатлија, сељаци су били једини приватници. Богати сељаци („кулаци“) проглашени су за главног „класног непријатеља“ са којим се требало обрачунати.

,,Победник није имао милости. Стварање новог света подразумевало је рушење старог. Све оно што је трајало пре револуције, морало је да нестане и то тако да буде заборављено као да никада није постојало. Много грађана је осумњичено и осуђено за сарадњу са окупатором. Још је више било оних који су изгубили грађанска права и веома мало оних који су сасвим мирно могли стати пред лице партизанске правде. Победник је признавао само ону стратегију која је подразумевала бескомпромисну оружану борбу против окупатора, без обзира на жртве и репресалије. Сва друга понашања одбачена су као издајничка. (…)

,,Народни судови“ највише су се бавили бившим четницима и присталицама генерала Михаиловића. Они су осуђивани и убијани јавно, а њихови лешеви остављани су поред путева и пруга да би их видело што више људи. Одмах по ослобођењу Београда убијани су људи који су само неколико дана раније изашли из логора јер су их ухапсили Немци.”

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 184.

Прво је одузимана имовина Немаца, а онда и политичких противника и богатих (класни непријатељи). Августа 1945. године донет је Закон о аграрној реформи и колонизацији, на основу којег је око 40% ораничног земљишта у Војводини прешло у власништво државе (трећина укупне површине Војводине). До 1948. године у Војводину је колонизовано око 225 хиљада људи из Босне и Херцеговине, Хрватске, јужне Србије, Црне Горе и Косова, претежно српске националности (72%) из борачких породица.

„Земља је одузимана велепоседницима и идеолошким противницима а дељена је сиромашним сељацима који су били учесници рата на партизанској страни.“

Коста Николић, Србија у Титовој Југославији (1941-1980), Београд 2011, 344.

„Аграрна реформа је имала позитивне политичко-социјалне резултате, али су њени економски ефекти били негативни. Разарањем крупног поседа, тржишно оријентисаног и способног за интензивну пољопривредну производњу, стварањем ситног поседа и колонизовањем у Војводину људи који нису били вични начину обраде земље на том подручју, изазван је нагли пад производње аграрних артикала. Због нарастајућих потреба партија је настојала да пад пољопривредне производње реши системом откупне политике.

Значајне последице аграрна реформа и колонизација имале су и на међунационалне односе. Беда, разрушена и попаљена села, пољопривредни инвентар и стока, страх и безнађе, довели су до масовног планског пресељења Срба из Босне и Херцеговине, Баније, Лике и Кордуна у Војводину, као награду за учешће у НОБ-у. На тај начин смањивао се проценат Срба у етничком саставу БиХ и Хрватске, али је српски елеменат појачаван у Војводини.“

Момчило Павловић, Срби у Југославији 1945-1974, Историја 20. века, 2008/II, 237.

„Околности у Србији, након Другог светског рата, биле су нарочито заоштрене због великог броја жртава у унутрашњим политичким обрачунима, које су биле готово равне жртвама немачке агресије и окупације. Милитаризација је допринела одмаздама над политичким противницима, неистомишљеницима, класним непријатељима, Немцима и Мађарима, чије су матичне националне државе биле одговорне за ратну агресију и злочине, и чији су поједини припадници, или значајне друштвене групе, у томе саучествовале. Друштвене основе милитаризације, совјетизације и колективизације, биле су велике миграције, премештање сиромашног руралног становништва (пре свега у Београд и Војводину који су располагали значајнијим економским и интегративним потенцијалима), индустријализација која се није увек обазирала на расположиве ресурсе или њихово одсуство, нити на тржишне услове, стихијско масовно описмењавање и изградњу поданичке масовне културе, прожете култом личности и колективизмом који је отворено претио свакој девијацији од званичног курса државе и партије. Већ од 1944, до почетка педесетих, совјетизација је била брза и коренита. Социјална основица комунизма омогућила је дуго трајање милитаризма који се из шума преселио у градове и институције. Насилни масовни политички обрачуни окренули су се, привремено, од, 1948, и на припаднике цивилне и војно-полицијске номенклатуре.“

Момчило Павловић, Срби у Југославији 1945-1974, Историја 20. века, 2008/II, 240.

Након физичке ликвидације и преваспитавања противника уследиле су и софистицираније методе потчињавања.

„Како је партија стекла компензацијску моћ? Основе власти биле су постављене захваљујући кондигној моћи коју је партија поседовала, дакле присили, а могућност да поткупљује, корумпира и награђује своје кадрове и сараднике партија је постепено стицала запоседањем материјалних ресурса различитог типа. Да би запосела материјалне ресурсе којима до доласка на власт није располагала (изузимају се коминтерновски кадрови, који су били на „платном списку“ Коминтерне), партија је те ресурсе прво морала да одузме од дотадашњих власника. Значај процеса преклапања партије са државом за партију је, поред осталог, био и у томе што је индустријски, финансијски и трговачки капитал који је путем „национализације“ одузела од дотадашњих власника могла да прогласи државним. У основи, тим капиталом располагала је партија, а не држава. Земљопоседници су били уништени. До краја 1947. године у све три државе процес национализације крупне индустрије, банкарства и транспорта био је завршен.“

Оливера Драгишић, Комунистичко освајање власти на Балкану 1944-1947, Београд 2023, 522.

---