„Као што генеалошка карта показује, Фернандо и Изабела били су благосиљани бројним породом, Изабела је родила петоро деце, од којих свако у другом граду, често после многих дана и недеља у седлу, бранећи своју краљевину. Једно од краљичиних значајних достигнућа била је манипулација њиховим браковима.

Своју најстарију кћерку, Изабелу, удала је за Алфонса, наследника португалске круне, али је он умро изненада тако да је млада удовица прешла Мануелу, који је био следећи у тој лози, али млада Изабела рекла је да се неће удати за њега ако не пристане да протера све Јевреје Португала, као што их је прогнала њена мајка из Шпаније. Када је тај необичан свадбени поклон обећан, склопљено је венчање уз плач многих Јевреја. Затим је Изабела умрла, па је њена мајка брзо средила да се њена трећа кћерка, млада Марија, уда за удовца Мануела (када је Марија умрла 1517. Мануел је узео трећу жену из исте породице, Изабелину унуку Леонору). Када је Изабелино најмлађе дете, Каталина, напунило четири године, обећана је за брак Артуру, принцу од Велса енглеске круне, који је имао три године, а када је девојчица имала 11 година објављена је веридба. У њеној 16. години склопљен је брак, али је Артур био болешљив и ускоро умро, нашто је проницљива Изабела, упркос црквеном декрету против таквих инцестуалних бракова, пребацила Каталину брату умрлога, новом принцу од Велса, који је постао Хенри VIII. Живот с њим био је пакао, али је Каталина ипак избегла секиру којом су се завршиле владавине две од њених наследница, а родила је Мери, која је успела да у Енглеску врати католичанство, што би њена бака, да је поживела, сигурно желела, премда је ту рестаурацију оборила њена наследница, протестантска краљица Елизабета.

Са својим сином Хуаном и другом кћерком Хуаном, Изабела је постигла највећи успех, јер је за њих средила двоструко венчање, са кћерком и сином будућег цара Максимилијана I, владара целе Немачке, Светог римског цара и родоначелника хабзбуршке династије. Једна од највећих несрећа њеног живота била је прерана смрт њеног сина Хуана, којега је нежно звала својим анђелом. Умро је нешто пре свог венчања с Маргаритом Аустријском, у октобру 1497. године.

У Шпанији, Маргарета Аустријска, Максимилијанова кћерка, удала се за Хуана, наследника шпанског престола, док се у Фландрији, надвојвода Филип Аустријски, Максимилијанов син и наследник огромних поседа у Холандији и другде, познат у Шпанији као Филип I, оженио Хуаном. На тај начин Шпанија се умешала не само у Хабзбурговце, који су на крају наследили престо, него и у Фландрију, која ће бити стални трн у шпанском телу.

Њена друга кћерка, Хуана, удата за сина немачког цара Максимилијана, Филипа Лепог, показивала је несталан карактер и недостатак самоконтроле. Будући да је њена кћерка требало да постане наследница краљевине Кастиље, Изабела је одлучила у свом тестаменту да се намесништво додели Фернанду ако Хуана не би могла или желела да преузме власт и да, у сваком случају он буде намесник до пунолетства Хуаниног сина Карла (будући Карло V). Том одлуком поново је показала политичку далековидост када је касније Фернандо, из жеље за влашћу, хтео да искористи то стање за сопствене интересе и прогласио своју кћерку неспособном за владавину и затворио је.

Млади Филип био је највероватније најпривлачнији принц века, блудни, залудни и помало глупи младић који је учинио све да понизи своју аљкаву шпанску жену и излуди је својим неверствима. Али, то није имало велике последице, јер је Хуана, као и њена мајка генерацију раније, већ на почетку била склоњена с престола. Први у лози био је њен брат Хуан, који се био оженио Филиповом сестром. Друга је била њена рођена сестра Изабела, сада краљица Португала; да је њен брат умро, она би била краљица две земље. Трећи је био Изабелин син, наследник португалског престола и тобожњи наследник Шпаније, у којем случају би Иберијско полуострво опет било уједињено као што је било неко време у прошлости. Тако се сада нико није много узбуђивао због Хуаниних невоља с њеним згодним мужем; оне нису биле много горе од онога што је снашло Каталину са Хенријем VIII. Али опет се, као и са чувеном Изабелом, догодило чудо. Хуан је изненада умро. Изабела такође. И на ужас Португала и Шпаније такође, мали Мигел умро је са две године. Наједном се Хуана ла Лока (Луда), како су је звали иза леђа, нашла у улози наследнице шпанског престола. Да је могла некако да надзире свог мужа и свој разум, могла је владати сјајно, као и њена мајка. С тим циљем Хуана и Филип дошли су у Шпанију да захтевају своје наследство и биће упамћени како лутају селима северно од Тордесиљаса под тако језивим условима да то представља једно од најстрашнијих поглавља историје.

Филип Лепи, који је владао заједно са Хуаном, умро је у Бургосу, 25. септембра 1506. године. Краљица је била ван себе због губитка човека који ју је опчинио и, на несрећу, у том тренутку утешио ју је картузијански монах: ,,Уз довољно молитве ће ваш муж, краљ, оживети. Знам случај у коме је краљ, који је био мртав четрнаест година, устао и поново владао.“

Ове речи помогле су да Хуана крене путем коме нема поређења. Носећи мужевљев мртвачки сандук са собом кретала се по разним градовима и манастирима у северној Шпанији, тражећи неки крај који би надахнуо Филипа да се врати. У ноћи 1. новембра, у манастиру Мирафлорес, наредила је да се сандук отвори како би се уверила да је краљ са њом. На Божићну ноћ или неколико дана пре, преселивши се на ново подручје, отворила је сандук још једном и један од њених пратилаца је известио: ,,Све се закречило у чврсту масу и нема никаквог мириса“. У априлу, под звездама отвореног неба, још једном је извршила инспекцију остатака и тај инцидент био је сиже за неколико лепих историјских слика. У јулу, била је у Хорниљосу, где је родила посмрче, а у цркви поново покушала да општи са тужно распаднутим телом, а по пети пут у својој соби. Најзад, у фебруару 1509, после таквог готово трогодишњег лутања, дошла је да се одмори у Тордесиљасу, где је нерадо пристала да њен муж буде сахрањен у тамошњем манастиру. Затим, да не би била одвојена од њега уколико би он одлучио да устане из мртвих и преузме владавину, као што је картузијанац обећао, повукла се у оближњу палату где ће провести следећих 46 година живота.

Како је Филипово тело напослетку нашло пут до грандиозне гробнице у Гранади? Пошто је Хуана била две године повучена, њене мисли одлутале су толико да је заборавила на сандук који ју је зачарао, као и на згодног младог мужа који се према њој тако лоше понео, званичници су тихо ископали тело последњи пут и пренели га у краљевски пантеон у Гранади, што је био Филипов први избор. Она је представљала проблем за шпанску владу. Била је несумњиво краљица Кастиље која је полагала право и на Арагон и, да је била здрава, владала би у Мадриду, али ако је, како је изгледало, била болесна, морала би бити држана под кључем и њен син Карло V владао би у њено име. Када је Карло дошао да преузме круну, посетио је мајку; могао је да говори фламански, француски, немачки и италијански, али не шпански, и у својој краткој конверзацији с њом уверио се да је збиља болесна. Према његовим упутствима од тада је држана закључана и тако била стални извор скандала на европским дворовима. Амбасадори су плаћали за гласине о краљици. Неко је известио да је она готово стално уринирала, други да је била више животиња него људско биће, трећи да је била сасвим здрава. Када је избила револуција против Карла, револуционари су, наравно, пожурили у Тордесиљас, где су после разговора са Хуаном објавили да је здрава. То се питање расправља до данашњег дана. Све што се зна јесте да је готово пола века била затворена у пацовској старој згради које више нема.

Хуана ,,Луда“ представља једну од мистерија шпанске историје. Тешко је поверовати да је била здрава, али, с друге стране, има у европској историји неколико монарха који су владали мање-више успешно, а нису били здравији од ње. Можда је уз савет који би је водио могла владати умерено добро. Међутим, њен син Карло V био је несумњиво много способнији, премда је тешко рећи да је он био за Шпанију добар колико би била она, као чиста Шпањолка, и бар би се усредсредила на шпанска питања него што би расула своју краљевину у покушају да завлада Европом. Искушавајуће је размишљати о томе како је један здрави син уништио Шпанију док ју је једна болесна мајка могла спасти.

Димитрије Настић, У вртовима Андалузије, Београд 2012, 241-244.