Док је Европа била у пламену, револуционарне 1848. године, бурно је било и у Крагујевцу, али због другог разлога.

„Поред свих признања и велике плате коју је добио од кнеза и Државног савета, Вучић се и даље не смирује. После повратка из Видина уз руску помоћ, он се све више окреће ка Русији а, у тајном писму, оптужује кнеза Александра да све дубље гази у аустријске воде.

Кнез Милош, који из Влашке прати бурне догађаје у Србији, обавештен о разилажењу кнеза Александра и Вучића, настоји да ову борбу још више разбукта. Зато шаље тајно писмо Вучићу у коме му опрашта све што је до сада радио против њега, подржава га у борби против кнеза Александра и обећава му помоћ, истичући да ће по обарању кнеза Александра власт братски поделити. Али, Милошеви људи су удесили да ово писмо падне у руке кнезу Александру који прочитавши писмо остаде ужаснут од страха. Показао га је Книћанину, Лази Зубану и Алекси Јовановићу који отворено устадоше на седници Државног савета против Вучића и назваше га издајником. Вучић све ово назва клеветом и затражи да се клеветници разреше дужности у Савету. Кнез не хтеде да жртвује своје саветнике, па је и сам дошавши на помисао да је можда у питању подметање Вучићу, саветовао их да се извине Вучићу и помире. Међутим, Вучић овим није био он и тражи да се сазове Народна скупштина која ће пресудити. […]

Скупштина се састала одређеног дана у дворишту Окружног суда у Крагујевцу, где је подигнута висока трибина, чиме се хтело доскочити Вучићу и спречити гомила Гружана да се умешају у посланике, који су овамо дошли да бране Вучића од „саветских клевета“ и стално скандирали: Вучић! Вучић!“ Кнез, са својом пратњом, једва се пробио у двориште, а за њим је покуљала маса Гружана измешана са посланицима. Кнез се попео на трибину, сачекао да сви заузму своја места, отворио седницу и почео да говори. Изнео је да је ова скупштина заказана да се у овом бурном времену о свему братски договори, да су Европу захватили немири и побуне, да бујица гнева и разарања прети да се пренесе и у нашу земљу, што неки неразумни људи прижељкују и да је нама сада најпотребнији мир.

Кнежев даљи говор је прекинут овацијама Вучићу да изађе за говорницу. Гарашанин се томе успротивио, што је још више разгневило Гружане који се почеше пењати на бину, према кнезу. Наједанпут се ту, испред кнеза, створи Вучић и умири масу, па је седница настављена. […]

У паузи рада Скупштине, Државни савет је заузео своје ставове поводом свих упућених предлога посланика, као и по питању како треба поступити са Вучићевим захтевима. Оцењено је да ће на овој седници Скупштине бити веома тешко изаћи на крај са Вучићем због великог притиска Гружана и саветовано је да се он умири тако што ће саветници, чије је оставке тражио, својевољно те оставке и дати. У наставку рада Скупштине, саветници Книћанин, Алекса Јовановић и Лазо Зубан дали су оставке на чланство у Савету, чиме су Гружани и Вучић умирени, а Вучић је опет изашао као победник.

Скупштина је на предлог Државног савета усвојила следеће одлуке:

1. да се Скупштина сазива сваке године, а да управна власт може сазвати и ванредне седнице; […]“

Миладин Стевановић, Кнез Александар Карађорђевић, Београд 2008, 107-110.

Скупштина је завршила рад очекујући да ће се убудуће редовно сазивати. Државни савет је донео решење о редовном годишњем заседању скупштине, комисија за то одређена је поднела предлог закона о Народној скупштини, али он никада није усвојен. Скупштина се следећи пут састала тек 10 година касније, на празник Светог Андрије 1858. године, када је Вучић са сарадницима сменио кнеза Александра, али се испоставило да је крај владавине кнеза Александра био крај (најпре власти, затим слободе, па убрзо и живота) и за Тому Вучића Перишића, којем повратник на престо кнез Милош Обреновић, упркос ранијем обећању, није опростио допринос његовој смени две деценије раније.