„Нешто више од осам милиона људи изгубило је живот у Првом светском рату – преко 6.000 смрти свакога дана рата. Ако се томе приброје и жртве руске Октобарске револуције, грознице, тифуса и других сукоба који су се наставили у првој половини двадесетих година, процењује се да је умрло тринаест милиона Европљана. Француска је изгубила сваког десетог радно способног мушкарца, Србија и Румунија још и више.

Већина страдалих беху младићи и њихово одсуство у послератној Европи имало је дубоке и разорне последице на преживеле. Магнус Хиршфелд, пионир међу истраживачима људске сексуалности, описао је тај рат као ,,највећу сексуалну катастрофу коју је претрпео мушкарац од постанка цивилизације“. Током ратних трвења већ је наступила драстична промена у улогама полова, будући да су се жене и деца старали о себи без мужева и очева. Након 1918. традиционална породица доживела је још један ударац: дотад је већ било око 500.000 ратних удовица само у Немачкој, а већина их се никад није преудала.

Што се тиче милиона других жена, њихови мушкарци вратили су се из рата с физичким и психичким ожиљцима као последицама страшних искустава. Били су то ,,уништени мушкарци“ (речено савременим језиком) и ,,рањене главе породице“. Неспособни да се наново уклопе у цивилни живот, прогоњени успоменама из рата, многи су починили самоубиство – стопе самоубиства брзо су порасле при крају рата – опијали се до заборава или настојали да поврате негдашњи ауторитет тако што су тукли жену и децу. И док су владе подизале достојанствене споменике као помен на погинуле, осакаћени ветерани просили су по улицама или трагали за каквим послом. С обзиром на ту штету коју је свеопшти рат нанео европској традиционалној патријархалној породици, не чуди што се тада много говорило о ,,разузданој омладини“ у новим ,,заједницама без очева“. Атмосфера кризе током 1918. и 1919, уз несигурности, револуцију и побуне, појачала је осећај потпуног урушавања друштвеног поретка. ,,Револуција и њене последице нарочито су погодиле психу многих људи, пре свега младих“, опаска је пруског државног службеника. ,,Уздрмани су темељи. Државне институције готово су сасвим изгубиле ауторитет, као и црква. Утицај родитеља на образовање често је ништаван.“

Као и после Другог светског рата, такве тескобе навеле су државу да делује више као сурогат родитеља и извор моралног ауторитета.“

Марк Мозер, Мрачни континент, Европа у XX веку, Београд 2011, 93-94.