13. децембра 2025.

7–11 minutes

„Иако се Хитлер никад није поколебао у својој мржњи према Јеврејима, индустрија геноцида настала 1942. није одувек била део његовог плана. Хитлер је уживао у свом опсесивном антисемитизму и створио је нацистички став да Европу треба „очистити“ од сваког јеврејског утицаја, али његови планови пре рата нису обухватали физичко затирање читавог народа, него су били усредсређени на стварање неподношљивог притиска који би нагнао Јевреје да се исељавају. […] А како се увиђало да су тешкоће пресељавања Јевреја у још непознате „колоније“ веће него што се претпостављало, јачала је замисао да их је лакше побити него премештати тамо-амо.“

Ентони Бивор, Други светски рат, Београд 2014, 70-72.

За убијање Јевреја коришћени су и словенски ратни заробљеници.

„Судбина неких совјетских ратних заробљеника који су премештени из логора на истоку, наслутила је што чека Јевреје. Почетком септембра 1941. у Аушвицу је неколико стотина совјетских заробљеника угушено цијановодиком, пестицидом (под комерцијалним називом Циклон Б) који је претходно кориштен за раскуживање барака пољских заточеника. Касније ће у Аушвицу Циклоном Б бити угушено милијун Јевреја. Отприлике у исто време, али у Шафхаузену, друга група совјетских ратних заробљеника искоришћена је за пробу гасног камиона. Камион је гасове настале радом мотора испуштао директно у кабину и људи који су унутра били закључани угушени су угљен-моноксидом. Исте јесени је такав камион коришћен за убијање Јевреја у окупираној совјетској Белорусији и окупираној совјетској Украјини. У децембру 1941. опет је употребљен угљен-моноксид из паркираног камиона у логору Хелмно где су убијани пољски Јевреји из подручја које је Немачка анектирала.

Немци су провели селекцију унутар измучене и изгладнеле популације заробљеничких логора и мобилисали чак милион људи за помоћне дужности у војсци и полицији. По почетној замисли требало је да помажу Немцима у контроли совјетске територије након ликвидације Совјетског Савеза. Како се то није догодило, ти су совјетски грађани ангажовани да помажу у масовним злочинима које су у наставку рата Хитлер и његови подређени чинили на окупираним територијима. Бивши заробљеници добили су лопате и наређено им је да копају ровове над којима ће Немци убијати Јевреје. Други су мобилисани у полицију која је прогонила Јевреје. Неки су пак послани у логор Травники где су обучавани за стражарску службу. Ти совјетски грађани и ратни ветерани, сада у служби нацистичке Немачке, провели су годину 1942. у три логора смрти у окупираној Пољској – Треблинка, Собибор и Белзец – где је угушено више од милион пољских Јевреја.

Тако су људи који су преживели једну врсту немачке политике убијања, постали саучесници у другој, као што се рат за уништење Совјетског Савеза преобразио у рат за убијање Јевреја.“

Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 213-214.

У Холокаусту – од нацистичке Немачке организованом прогону Јевреја, страдала је скоро трећина свих Јевреја у свету и бар трећина свих Рома у Европи. Већина их је страдала у логорима, од којих је највећи био Аушвиц у Пољској, у којем је страдала шестина убијених Јевреја.

„Аушвиц је најпознатија фабрика смрти крвавих пространстава. Данас Аушвиц утелотворује Холокауст, а Холокауст – највеће зло двадесетог века. Ипак, људи који су у Аушвицу били заточени ради присилног рада могли су преживети: захваљујући њиховим сећањима и записима знамо што се збивало у Аушвицу. Но далеко већи број Јевреја, претежно пољских Јевреја, угушен је гасом у другим немачким фабрикама смрти које практично нико није преживио па се имена тих логора смрти ређе спомињу: Треблинка, Хелмно, Собибор, Белзец. И још више Јевреја – пољских, или совјетских, или балтичких Јевреја – устрељено је над јамама и рововима. Већина тих Јевреја умрла је у близини места становања, у окупираној Пољској, Литванији, Летонији, совјетској Украјини и совјетској Белорусији. Немци су из других подручја доводили Јевреје на крвава пространства да би их убили. Возом су у Аушвиц превожени из Мађарске, Чехословачке, Француске, Холандије, Грчке, Белгије, Југославије, Италије и Норвешке. Немачки Јевреји, пре него што ће бити устрељени или угушени гасом, депортовани су у градове крвавих пространстава, у Лођ или Каунас или Минск или Варшаву.

[…]

Масовно немачко убијање Јевреја збивало се у окупираној Пољској, Литванији, Летонији и Совјетском Савезу, не и у самој Немачкој. Хитлер је био антисемитски политичар у земљи с малом јеврејском заједницом. Јевреји су чинили мање од један посто становништва Немачке када је Хитлер 1933. постао канцелар, а када је избио Други светски рат, у Немачкој их је било око четвртине једног постотка. У првих шест година Хитлерове владавине немачким Јеврејима било је допуштено емигрирати (у понижавајућим околностима, након што су систематски осиромашени). Већина немачких Јевреја који су сведочили Хитлеровој изборној победи 1933. умрла је природном смрћу. Убиство 165.000 немачких Јевреја био је, само по себи, одвратан злочин, али тек мањи део трагедије европских Јевреја: нешто мање од три посто страдалих у Холокаусту. Хитлерова визија уништавања јеврејства сусрела се с две највеће европске јеврејске заједнице тек кад је нацистичка Немачка 1939. напала Пољску и 1941. Совјетски Савез. Његова намера да уништи европске Јевреје била је могућа само у оним деловима Европе где су Јевреји заиста живели у значајном броју.“

Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, X-XII (цитат је прилагођен српском језику)

Колаборација у холокаусту

„До краја рата убијено је између три и шест милиона европских Јевреја, готово половина од једанаест милиона Јевреја колико их је испрва било према ономе што је изречено на конференцији у Ванзеу. У неким земљама, рецимо, у Пољској и Грчкој, убијена је готово цела јеврејска заједница. И друге етничке групе биле су десетковане, пре свега, између 200.000 и 500.000 Рома (многи су убијени у Белзеку и Биркенауу), Срби, Пољаци, Украјинци и Руси. Али коначно решење издваја се као посебан случај због систематске природе истребљења. У поређењу с примитивним техникама које су користили други поборници геноцида као што су биле хрватске усташе (које су побиле најмање 334.000 Срба у Хрватској и Босни) и Румуни (који су направили крваве погроме у Транснистрији), Endlösung је показао премоћну геноцидну ефикасност операције којом је руководила савремена бирократија користећи се индустријском опремом.

Не треба да сумњамо у саучесништво свих Немаца у прихватању одговорности за злочин који се проширио много изван редова СС – као и у то да су за тај злочин знали. Гебелс, министар пропаганде, пише у свом дневнику 27. марта 1942. о ,,ликвидацији“ Јевреја у Пољској. У мају исте године челници Министарства железничког саобраћаја Рајха преговарају са СС-ом о аспектима превоза за потпуно истребљење Јевреја. Армија, морнарица и Министарство иностраних послова имају своју улогу. У Солуну, на пример, малени тим СС-ових стручњака не би могао да депортује петину града, готово 50.000 људи, без активне подршке локалне војне администрације. Што се тиче научника, лекара и академика, на њихове савете и приљежно учешће рачунало се од самог почетка настанка тог нацистичког расног програма.

Kад је Немачка тражила помоћ других влада, њихова реакција зависила је од изгледа Немачке да победи, природе ставова одређене земље према Јеврејима, те могућој цени коју би платили за своје противљење. Владе су се трудиле да буду нарочито кооперативне при предаји јеврејских избеглица и других недржављана, али обично нису лако пристајале да депортују своје суграђане. Поједине владе – француска, словачка и хрватска су међу њима – изражавале су свој антисемитизам у најмању руку с подједнако жара као и Немци, па су радо прихватале прилику да преселе своју јеврејску популацију на исток. У Румунији, и касније Мађарској, где су кратко били на власти екстремни антисемитски покрети, крваве последице обрачуна с Јеврејима шокирале су и саме Немце. Чак и тамо где су локалне власти одуговлачиле са извршавањем налога, као у Грчкој или Холандији, сарадња међу разним немачким управама често је била јемство за депортовање знатног броја јеврејске популације. Готово нико није следио пример Данаца који су помогли већини Јевреја да побегну, премда су Италијани – због својих разлога – чинили све што су могли како би реметили извршавање коначног решења у областима које су биле под њиховом контролом. Што се тиче неутралних земаља, Шведске и Швајцарске, недавна открића указују на њихову жељу да нацистичку расну политику преокрену у своју корист.

Британска и америчка влада имале су све потребне информације. Черчил је добијао дешифроване извештаје Einsatzgruppen са истока, с подацима о броју убијених. Неколико појединаца, међу њима и Јан Kарски, пољски изасланик изузетне храбрости, дошли су из окупиране Европе како би упознали Лондон и Вашингтон са извештајима очевидаца о гетима, па чак и о самим логорима смрти. Али осим бледих јавних упозорења упућених Немцима, мало је тога предузето, и пропуштена је прилика да се бомбардују логори.

Још је предмет спорења разлог који стоји иза тога – да ли је та пасивност последица антисемитизма, неспособности да се увиди шта се догађа или напросто чињенице да коначно решење никад није било у средишту пажње ратних деловања савезника.

Исто тако, тешко је дефинисати јавно мњење у окупираној Европи. Антисемитизам на целом европском континенту има дугу историју, а у неким подручјима њиме се објашњава равнодушност и, чак, одушевљење због страдања Јевреја. Не треба заборавити ни то да је геноцид увек сјајна прилика за богаћење – напуштене фабрике, продавнице и имања, намештај и одећа – а с тим окупационе снаге могу купити задовољство народа. После 1940. Ајхман је проширио бечки модел аријанизације јеврејске имовине на Амстердам, Париз, Солун и друге велике европске градове, док су само Розенбергови агенти опљачкали толико предмета из домаћинстава по западној Европи да је то било довољно да се напуне 674 железничке композиције. У Берлин су отпремљена седамдесет и два воза злата прикупљеног од зуба жртава из Аушвица. Иако је већина тих драгоцености завршила у немачким домовима или сефовима швајцарских банака, значајна сума напунила је џепове бескрупулозних колаборациониста, доушника и агената свих националности. Али, мора се рећи да одобравање коначног решења није била раширена појава. Реагујући на ужасе окупације, многи људи на територијама под нацистичком влашћу повукли су се у приватни свет и настојали да занемаре све што што их се директно не тиче. Традиционална морална начела очигледно су се изгубила, али необична суровост Немаца према Јеврејима изазвала је општу забринутост међу нејеврејском популацијом.

Нашој пажњи не могу избећи реакције Немаца – или одсуство реаговања. У Рајху није било јавних протеста као одговора на узбуђење које је изазвала кампања за еутаназију. Чинило се како је већина Немаца прихватила чињеницу да Јевреји више нису били део њихове заједнице. Обични средовечни полицајци учествовали су у масовним погубљењима. Универзитетски професори, адвокати и лекари постављани су као заповедници у Einsatzgruppen. Нису прихватали те дужности из страха: није забележен ниједан случај да је неко одбио да пуца у недужне цивиле осуђене на смрт. Писма чувара у концентрационим логорима и убица у одредима смрти откривају шта су обични појединци који су живели у Европи половином XX века били кадри да учине под утицајем убиствене идеологије.“

Марк Мазовер, Мрачни континент, Европа у двадесетом веку, Београд 2011, 191-194.