Пред крај Првог светског рата независност од Аустроугарске је прогласила Чешка, а два дана касније и Словачка. Након што се Мађарска одвојила од Аустрије, покушала је да врати Словачку у своје оквире, као у средњем веку, али јој државе Антанте то нису допустиле, омогућивши Чешкој окупацију Словачке, да би 14.11.1918. било проглашено уједињење, чиме је настала Чехословачка.

Новонастала држава у средњој Европи се у спољној политици ослањала на Француску. Зато је 1920. године постала иницијатор стварања Мале Антанте.

Било је међунационалних проблема Чеха и Словака. Председник Чехословачке, Томаш Масарик, Словацима је већ 1918. обећао аутономију, али се од тога одустало јер су европски политичари веровали да је у првим годинама након рата и настанка државе потребна јака централна власт да би се стање у земљи стабилизовало. То је додатно било важно јер је за време комунистичке револуције у Мађарској (1919/1920) била створена Совјетска Словачка Република, са средиштем у Прешову, која је брзо сломљена након повлачења мађарске револуционарне војске из Словачке. Временом је покрет за аутономију Словачке постао сепаратистички. Питање аутономије Словачке је решено када је 1927. власт делимично децентрализована.

У саставу Чехословачке била је и Судетска област, са већински немачким становништвом. Са доласком на власт нациста у Немачкој почело се са исценираним инцидентима у овој области ради стварања слике о угрожености Немаца у тоj до тада мирној области. То је био индустријски најразвијенији део Чехословачке, са 40% свих фабрика у држави. Чинио је трећину територије, настањену трећином становништва. Када се уверио да Француска и Британија неће војно интервенисати (Минхенски споразум), Хитлер је 1938. године Судетску област припојио Немачкој. То је означило крај Версајског уговора.

„Пошто је извела припајање Аустрије, немачка политика се у пуном обиму окренула према Судетима, који су представлљали пограничну регију Чехословачке, у знатној мјери насељену њемачким становништвом, њемачка је упорно инсистирала на припајању те области, а убрзо су се, са територијалним захтјевима на рачун Чехословачке, огласиле Польска и Мађарска. Притисак на Чехословачку, као и на свеукупну међународну јавност, био је страховит. Иако је званични Праг настојао да сачува територијални интегритет, Чехословачка је остала усамљена на вјетрометини између нацизма и опортунизма. Коначно, и 30. септембра 1938. године на састанку у Минхену представници четири велике европске силе. Њемачке (Адолф Хитлер), Италије (Бенито Мусолини), Велике Британије (Невип Чемберлен) и Француске (Едуард Даладје) склопили су споразум. Велике силе су попустиле под њемачким притиском и пристале да се чехословачким властима да рок до 10. октобра да напусте Судетску области препусте је Њемачкој. Радило се о невољном пристанку великих сила на страховито кршење територијалног интегритета једне суверене земље, као и на још једно грубо нарушавање читавог версајског поретка, који је утемељио независну Чехословачку. Чехословачким представницима није дозвољено да присуствују конференцији, чиме је та држава доведена у крајње понижавајући положај. Међутим, предаја Судета није била крај мука за Чехословачку. Њемачке трупе су 15. марта 1939. године умарширале у Праг и угасиле њену независност. Проглашена је самостална Република Словачка, а од остатака чехословачке државне територије образован је Чешко-моравски протекторат, који је представљао полуанектирано подручје.“

Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 198-199.

Искористивши прилику, комадању Чехословачке су се одмах придружили и први суседи – Пољска (заузела област Тјешин, за коју је још од 1920. тврдила да је етнички пољска) и Мађарска. Након тога је и Словачка прогласила независност под патронатом Немачке. Независност Словачке признало је 27 влада, укључујући британску, француску и совјетску. Ускоро су Немци окупирали и Чешку (тиме обесмислили британско и француско попуштање Mинхенским споразумом), иако су формално задржани неки елементи државности. Тиме су са три стране опколили Пољску, која је била следећа мета.

Литература:

• Darko Dukovski, Povijest Srednje i Jugoistočne Evrope 19. i 20. stoljeća, II, Zagreb 2005, 85-89.
• Марк Мазовер, Хитлерово царство, Београд 2019, 72-79.
• Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 41.