Римска држава (753) се од града-државе проширила (од почетка V века пре н.е.) на читаву територију Апенинског полуострва (265) и читаву обалу Средоземног мора (30), а највећи обим Римско царство је досегло почетком II века н.е. Да државна организација није довољно ефикасна за тако велико царство указивао је период војничких царева (235-284) и увођење тетрархије (284), која је окончана новим грађанским ратовима. Царство је 395. године поделио цар Теодосије својим синовима. Старији син Аркадије је добио источни део царства и тиме је наглашен његов већи значај, као када су у том делу царства своје престонице изабрали цареви Диоклецијан (284-305) и Константин (306-337). Источне провинције су биле гушће насељене и богатије од западних.

Римски цареви су још од Хадријана (117-138) морали да бране царство од упада варварских племена. Римљани су варварима сматрали све који су живели изван територија Римског царства. У Европи су то углавном била германска, а касније и словенска племена која ће тек на  територији Римског царства основати своје државе. На римску територију они су прешли преко северних граница на Рајни и Дунаву. До тада су живели у северној Европи, на обалама Балтичког мора и у Скандинавији.

,,Варвари“ су нападали границе Римског царства, повремено преузимали централну власт и управу, свргавали и постављали цареве, лутали Европом, каткад потпуно нестајали. Рим је имао привлачну снагу: уређене институције, економију, културу, примамљив свакодневни живот.

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 100.

Западним римским царством је од поделе 395. уместо малолетног цара Хонорија управљао војсковођа Стилихон, који је био припадник германског племена Вандала. Његово варварско порекло сметало је представницима аристократије, окупљенима у Сенату. Иако је бранио Рим од упада варвара, римска аристократија га је оптужила за заверу са варварима у циљу да на престо дође његов син и поврати паганство. Прогласили су га издајником и убили 408. године. То је искористило германско племе Визиготи, који су предвођени војсковођом Аларихом опседали Рим. Од прве опсаде Аларих је одустао када су му испунили захтев  да се ослободе сви робови варварског порекла и преда му се сво злато и сребро из града. Други пут је одустао од опсаде када су му римске власти препустиле три провинције и обавезали се на плаћање годишњег данка. Након треће опсаде је 410. године заузео Рим. Тада је Рим први пут освојен од варвара још од оснивања града. После смрти свога вође Алариха Визиготи су напустили Италију. 

Након одласка Визигота после Аларихове смрти, обновљена је власт царева. Германско племе које је следеће угрозило царство били су Вандали.

„Прешавши Рајну 406. године, Вандали и друга племена прво су опљачкали Галију, па су се затим населили у Шпанији. Потом, пошто су били изложени нападима Визогота, који су деловали по римским инструкцијама, Вандали су под вођством Гејзериха прешли у Африку 429. године и десет година касније освојили су Картагину, пресекавши приходе Западног царства из тог дела света. Гејзерих је био први германски владар који је организовао флоту и успешно се бранио од покушаја источних царева да униште његову државу. Вандалска држава је пресекла Медитеран на два дела. Тако је окончано, након отприлике 600 година, политичко јединство Медитерана, остварено у оквирима Римске државе још средином ІІ века пре Христа.“

Жарко Петковић, Кратка историја античког света, Београд 2022, 215.

Вандали су, дошавши из Африке, 455. године страховито опљачкали Рим.

„Током наредних четрнаест дана северноафрички варвари тумарали су градом који су темељно пљачкали, па је њихово име временом прерасло у нови глагол: „вандализовати“, што означава уништавање нечега без било какве сврхе.“

Сузан Вајс Бауер, Историја средњовековног света, I том, Београд 2019, 231.

„[Њихов вођа] Одоакар је ушао у Равену без икаквог отпора и заробио је малог Ромула Августула кога је потом послао у један замак на подручју Кампаније. Била је то тзв. Castel dell‘Ovo, која се налазила на језеру и до које се могло стићи искључиво воденим путем. Ту је, у потпуној историјској тмини, последњи римски цар провео остатак живота.“

Сузан Вајс Бауер, Историја средњовековног света, I том, Београд 2019, 238.

Последњи западни римски цар је био Ромул, од поданика прозван Августул, односно „мали Август“. Њега су са власти збацили германски војници које је унајмило Западно римско царство.

Одоакар је у Риму основао своју краљевину под врховном влашћу источноримског цара. Због његовог осамостаљивања од цариградског двора цар Зенон је послао на Италију војску германског племена Острогота, који су били савезници царства у Панонији, након ослобођења од хунског савеза после Атилине смрти. Цар Зенон је на тај начин намеравао да са истока уклони опасног предводника Острогота Теодориха. Када је стигао у Италију Теодорих се договорио са Одоакаром о подели Италије, али је само неколико дана касније издао споразум, убио Одоакара и завладао Италијом, којом ће Остроготи владати од 493. до 553/5. године.

Те 553/5. власт над Апенинским полуострвом повратиле су војсковође источноримског цара Јустинијана (527-565). Римска власт је за време његове владавине обновљена и на Сицилији, Сардинији, Корзици, југоисточном делу Пиринејског полуострва и северозападној обали Африке. Рим је Јустинијанова војска била заузела 536. године.

Након смрти Јустинијана (565) северне и централне делове Апенинског полуoстрва, без Рима, заузело је германско племе Лангобарди. По њима је данашња северна Италија добила назив Ломбардија. Лангобардску краљевину су 774. године срушили Франци, као савезници поглавара хришћанске цркве, епископа Рима (папе).

Франци су били први германски народ који је добио дозволу да се настани на територији Римског царства. Настанили су се у северном делу Галије (у деловима данашњих држава Холандије и Белгије) средином IV века, а временом су се проширили на целу Галију. Освајајући Галију Франци су 534. године поразили државу које је средином V века било основало племе Бургунди на простору данашње југоисточне Француске без приобалног дела, са престоницом у Лиону. Овај народ је сачувао главне тековине Римског царства на Западу.

Читаву сеобу германских племена, која је довела и до пада Западног римског царства, покренули су Хуни.

„На крајњим ободима тадашњег западног света појавили су се Хуни.

За Римљане, који их никада до тада нису познавали, они су представљали нешто попут застрашујућег земљотреса или цунамија. Хуни су били зла сила којој је било немогуће успешно се супротставити. Историчари тог времена нису имали никакву идеју одакле су ти дошљаци могли да дођу, али су били потпуно сигурни у то да је њихова постојбина морала бити неко грозно место. Римски историчар Прокопије инсистирао је на томе како су Хуни били потомци вештица које су ступале у интимне односе са ђаволима и да су они тако настали: ,,вешти, прљави и по конституцији слабашни, ни налик људским бићима, они нису познавали начин споразумевања осим нечега што је једва личило на прави језик“.“

Сузан Вајс Бауер, Историја средњовековног света, I том, Београд 2019, 95-96.

Хуни су били дивљи номади монголског порекла, који су 375. године прешли из Азије у Европу. Опустошили су римске провинције Панонију, Мезију и Тракију. Продор Хуна на запад заустављен је 451. године у бици на Каталаунским пољима у Галији. Са обе стране су се борили бројна германска племена, као савезници потчињени Римском царству или хунском племенском савезу. Битка је завршена нерешено и после ње Хуни више нису ишли на запад него на југ, ка Италији. Када је 453. умро хунски предводник Атила држава која се простирала од Алпа до Урала се распала.

„Племе или група племена под именом Хуна појављује се у Подунављу као рушилачка снага. Протутњали су Подунављем и стигли до средње Европе, остављајући у мезијским провинцијама и Панонији иза себе пустош, поља и порушене градове из којих се становништво разбежало или било одведено у хунско ропство. Хунска моћ је кратко трајала и везана је за име вође Атиле. У хунским нападима између 441. и 447. римска граница на Дунаву је пала и престала да функционише, градови од Августе на доњем Дунаву до панонског града Сирмијума и до Наисуса на југу су освојени и опљачкани, а у Римску државу су се населили нови народи који су се прикључили Хунима у нападу на римске земље.

У свету античке културе у који су ушли као ратничка снага нису оставили никаквог трага. После смрти Атиле и пораза у бици против уједињених племена, која су им се прикључила у походу милом или силом, нестали су као народ.“

Мирослава Мирковић, Варвари на Балкану – сеоба народа и римска држава (IV-VII век), Београд 2023, 103.

По Хунима је Мађарска добила своје латинско и енглеско име (Hungaria).

Под влашћу хунског племенског савеза били су и источни Готи. Пореклом су Готи били из Скандинавије и области око Балтичког мора. Током I и II века долином Висле су се спустили до Црног мора. Римљани су им 207. препустили провинцију Дакију, јер нису могли да је одбране. Готи се поделили на источне (Остроготе) – настањени источно од реке Дњестар и западне (Визиготе) – настањени између река Дњестра и Дунава.

Визиготи су 376. добили дозволу римског цара Валенса да се населе на простору данашње Бугарске. Незадовољни римском управом Визиготи су се побунили и заузели Тракију. У бици код Хадријанопоља (378) Визиготи су поразили римску војску предвођену царом Валенсом, који је погинуо. Након битке код Хадријанопоља (Једрене) наследник на царском престолу Теодосије је поразио Визиготе, који су постали његови савезници, населили се на римској територији на Балкану, бранили границе Царства и остали му верни до смрти 395. године. Након његове смрти су предвођени Аларихом заузели Рим (410). После смрти свога вође Алариха, Визиготи су напустили Италију и основали краљевину у јужној Галији, са центром у Тулузу. Своју власт су проширили на већи део Пиринејског полуострва, којим ће владати до 711, када су их поразили Арабљани. На Пиринејском полуострву су Визиготи поразили Свеве, који су владали западним делом полуострва (простор данашње Португалије и Галиције) са престоницом у Браги од почетка до краја V века.

Остроготе су Хуни потиснули на запад 375. године. Као римски савезници населили су се на територији Паноније и Горње Мезије. Потчињени Хунима учествовали су у њиховим пљачкашким походима. Након пропасти хунске државе (453) прешли су на Балкан и у Италију, предвођени Теодорихом. Године 493. основали су краљевину у Италији са центром у Равени (града на мочварном подручју, које је било релативно лако бранити). Након смрти Теодориха (526) држава им је ослабила и уништио ју је цар Јустинијан (553/5).

Сеобама германских народа започeт је процес стварања нових држава на тлу Западног римског царства. Оне ће се развијати током средњег века.

На простору Панонске низије, након што су поразили Хуне после Атилине смрти, живело је германско племе Гепиди (касније у односу на друге Германе су дошли из Скандинавије а онда су их из Дакије потиснули Остроготи), док их није поразило турско племе Авари, који су ту дошли на позив Лангобарда, који су били ривали Гепидима, али су побегли од својих савезника Авара у Италију.

„Авари су били брзопокретни азијски номади оне заморне врсте која је позната свакоме ко је пробао да се скраси и заради поштен новац у централној Европи. Не знамо скоро апсолутно ништа о њима. Они су били на врхунцу када су заузели Константинопољ 626. године, али их су отерали Византинци, те су се они онда населили у широком појасу од Чешке до Бугарске. Аварски каганат на много начина илуструје зашто је мрачни средњи век тако иритантан – Авари се могу назрети у хроникама или на неколико преживелих декоративних предмета потпуно лишених контекста, иако су два века били главни сизерени, који су усмеравали насељавање Словена у централној Европи. Аварски амбасадор срео се с Карлом Великим на његовом двору на Рајни 790, године и договорили су границу између франачког и аварског царства, али то је очигледно било само примирје. Франци су поразили Аваре у катаклизмичкој бици која је позната по хрпама злата које је уручено пријатељима Карла Великог, што је било значајно померање злата са истока на запад, који је дуго био гологуз. Постоји последње помињање Авара у хроници из 822. године, али од тада име једноставно нестаје из писаних извора. Волео бих да имам неки наговештај како је аварски амбасадор који је разговарао с Карлом Великим заправо изгледао – ми чак не знамо ни који је језик користио, нити како се облачио. С обзиром на то шта о њима знамо, Авари слободно могу да буду и с Марса – а на крају су нестали тако што су се расточили у словенско становништво.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична истoрија хабзбуршке Европе, Београд 2019, 46.

Авари су изненада нестали у раздобљу од 797 до 805. године уништени са запада од франачког краља, касније цара, Карла Великог и бугарског цара Крума са југа.

„На територији Западног римског царства формиране су нове државе: Бургундско и Франачко краљевство, држава Визигота у Галији и Вандала у северној Африци и Остроготско краљевство у Италији; на Истоку је краткотрајно постојало једино Гепидско краљевство у Панонији. Остроготи су ратом изборили право да се населе у Италији и ту су основали своје краљевство, Вандали су, када су се једном нашли у северној Африци, освајањем проширили своју област коју су ратом бранили од војних снага и Источног и Западног царства. У међувремену су склапали уговоре с царем у Равени. Неке од тих раних држава биле су ефемерна творевина, неке су основа средњовековних држава.

Насељавање нових народа на римској територији углавном није било остварено насилно, нити је било последица рата, осим код Острогота у Италији и Вандала у северној Африци. Визиготи, Бургунди, Франци и Гепиди су се населили у Римској држави уз сагласност цара у Равени или цара у Константинопољу. Субординацију цару владари нових држава исказивали су и на тај начин што су, уколико су ковали новац, стављали на реверс ознаку или лик римског цара на власти.

Нови свет варвара је нашао своје место у Римској држави и пре Хуна и Авара, без рата, у привреди, војсци и одбрани граница, уз сагласност или на иницијативу римских царева. Насељавање на римској територији прво је било привремено и обављало се по уговору који су варварске вође склапале с царем. Уговор је предвиђао обавезе обе стране, римске да помаже варварима да преживе и да им плаћа као федератима често веома велике суме или анону, варварске да даје војнике и брани римску земљу од других народа. Земља је остајала власништво Римске државе и на Западу и на Истоку и она њоме располаже, уступајући је привремено за насељавање народима у покрету.“

Мирослава Мирковић, Позно Римско царство, Београд 2016, 431-432.

О сеобама Англосаксонца, Викинга и Мађара у посебним лекцијама.