„Сама колаборација никако није била необјашњив избор, јер је 1940. Европа била прогоњена неуспесима међуратног либерализма и демократије, а економски и војни успеси Немаца будили су поштовање. Неки су се Европљани очајнички надали да ће Немци ујединити континент боље него што је то учинило Друштво народа или Британци и Французи. Други су били просто резигнирани. Оно што је колаборацију касније учинило наивном је скоро потпуна неспособност Немаца да одговоре на политичку прилику која им се указала. Као резултат тога готово сместа су постали неомиљени. ,,То је сасвим сигурно један од основних проблема Хитлерове Европе“, записао је велики холандски историчар Питер Гејл, који је осамнаест месеци рата провео у кампу Бухенвалд, ,,тај раздор између привлачности одређених тежњи Новог поретка и растућег разочарања које прати поступке освајача.“

Главни узрок овога био је Хитлеров национализам – тачније, његово уверење да нико није био довољно важан и да се ником није могло политички веровати осим самим Немцима.“

Марк Мазовер, Хитлерово царство, Београд 2019, 22.