Варвари су својим пљачкашким походима уништили тековине античке културе. Античка знања делимично су сачувана посредством цркве, у којој су преписиване књиге. Црквени списи и богослужења били су на латинском језику, који се изучавао у манастирским школама.

“Ако занемаримо систем вредности који се налази у основи поимања света средњовековних људи, онда не можемо да разумемо ни њихову културу. У то доба најраспрострањенији и најпопуларнији жанр књижевних дела била су житија светаца, најтипичнији образац архитектуре – катедрала, у сликарству доминира икона, у скулптури – личност из Библије. Средњовековни мајстори, писци и уметници, стално су гледали у онај свет, пренебрегавајући видљиве контуре земаљског света. (…) Уметници скоро у потпуности заобилазе природу, не описују пејзаже, не примећују особености појединих људи, не обраћају пажњу на разлике у животу људи у различитим земљама. Они индивидуализацију претпостављају типизацији; уместо да проникну у разноврсне појаве из живота, они полазе од непомирљивих супротности  узвишеног и приземног, поларизујући апсолутно добро и апсолутно зло.”

Арон Гуревич, Категорије средњовековне културе, Нови Сад, 1994, 21-22.

Људи су живели у атмосфери чуда, што је сматрано свакидашњом стварношћу. Колективна свест је доминирала над индивидуалном. Вера у симболе је била неограничена. Средњовековни људи су били лаковерни. Чудесима нису била потребна објашњења, пре ће бити да је одсуство чудеса захтевало објашњења. Фалсификатори нису у својим делима видели превару него тријумф правде. Нису прошлост приказивали каква је била, него каква је требало да буде. Служили су вишим циљевима. Сва дела и појаве су посматране кроз веру. Све је имало релативну вредност у зависности да ли човекову душу приближава богу или је удаљује.

Средњи век је био доба вере и епоха у којој су монотеистичке религије хришћанство и ислам постепено потискивале паганство. Владари су помагали цркву, која је давала идеолошку подршку власти. Хришћанска вера је представљала доминантни систем вредности. Свеприсутна су била осећања греха и страха, као и смрт, а утеха је проналажена у вери у васкрсење. Идеал средњовековног друштва је монах, светац, аскета, човек који се максимално ослободио земаљских интереса, брига и искушења, те је тиме постао најближи Богу.