„У антици се рад није могао сматрати честитошћу, и не само то – рад уопште није разматран као битно обележје човека. Људски идеал антике претпоставља појединца члана полиса, државе, грађанина преокупираног друштвеним, политичким и културним животом а не физичким радом. Тај рад је сваљиван на леђа робова и ослобођеника. Грађанин, војник, учесник народне скупштине, спортских надметања, религиозних жртвовања, посетилац позоришних представа и пријатељских гозби то је личност која се развијала – изван сфере материјалне производње. […]

Поштено беспосличење је дивно. Рад je за старе Грке био доколица, својеврсно скретање од нормалног начина живота. Међутим, треба истаћи да се њихово схватање доколице није сводило на пуку беспослицу. Старогрчко σχολη (лат. schola) слободно време, доколица, одмор, бесциљност; али, та реч је такође означавала и време посвећено учењу и научним разговорима, школу, нарочито филозофску школу (отуда и средњовековна scholastica).

Што се тиче рада, термин πονος (понос) имао је и друго значење, које је у свести старих Грка било тесно повезано с првим – мучење, патњу, несрећу, беду. Физички рад је мука и бол, судбина неслободних и нижих људи, тешко и прљаво занимање које понижава човека и приближава га стоци. Слободни човек се служи услугама робова и слугу који се јављају као оруђе, инструменти за обезбеђивање његовог благостања.“

Арон Гуревич, Категорије средњовековне културе, Нови Сад 1994, 248-249.

1. Која је била примарна преокупација појединца, члана полиса (грађанина) у антици?
2. Шта је појам школа изначавао старим Грцима, осим времена посвећеног учењу и шта нам то говори?
3. Како је у антици рад био друштвено ексклузиван?