Треће немачко царство, нацистичког вође Адолфа Хитлера имало је за циљ да обједини све Немце у једној држави и обезбеди им животни простор (Lebensraum), уклањајући са територије од Балтика до Црног мора по нацистичкој идеологији инфериорније расе Јевреја, Рома и Словена. Инспирисани Дарвиновом теоријом еволуције, на историју су гледали као на борбу у којој јачи потискују слабије. Са циљем уједињења свих Немаца, Други светски рат је био наставак не само Првог светског рата, него и немачких ратова из XIX века, након којих је настало Друго немачко царство.

“Источна погранична подручја Европе јесу била место одакле су нацисти планирали да изграде своју будућност. Ово се јасно видело на бојном пољу: док су укупне војне жртве Британије и САД биле испод пола милиона по земљи, руске су достигле барем осам милиона. Што се тиче Немаца, њих 2,7 милиона је умрло на Источном фронту, а 340.000 у Западној Европи и 151.000 у Италији. Иза линија фронта разлике су биле још веће. Око 1.500 мушкараца и жена у Француској умрло је током ослобађања Париза, али више од стотину пута толико Пољака је погинуло током Варшавског устанка који се одвијао у исто време. Од 8,6 милиона цивила, колико се процењује да је умрло током нацистичке окупације Европе, велика већина била је са Истока, а још више их је погинуло у самом СССР. Насупрот рату 1914-1918, ово је био рат против цивила, вођен превасходно у оним земљама предвиђеним за немачки Lebensraum.“

Марк Мазовер, Хитлерово царство, Београд 2019, 19.

Немачко напредовање током рата остављало је утисак да ће Хитлер постићи циљ.

“До 1942. Немци су контролисали копнену масу већу од САД, при том гушће насељену и економски продуктивнију него било који други део света.”

Марк Мазовер, Хитлерово царство, Београд 2019, 18.

„До краја 1942. Немачка је окупирала отприлике трећину европског копна и владала готово половином њених становника. Свастика се вијорила над Канарским острвима на западу и над планином Елбрус на Кавказу, од севера Норвешке до Сахаре. Ипак, овом огромном територијом Немци нису управљали као формалном целином, и никад нису створили ништа слично Министарству Велике Источне Азије којим су Јапанци управљали својим царством у доба рата. Хитлер је лично постављао функционере који ће управљати освојеним територијама и они су у највећем броју случајева одговарали искључиво њему. Од Наполеоновог времена није се појавила особа која има тако апсолутну моћ.“

Мазовер, Хитлерово царство, Београд 2019, 241.

Међутим, Немци нису били једини који су постојали:

„Свега неких деведесет милиона – у најбољем случају – од 244 милиона људи под контролом Трећег Рајха 1942. године су, заправо били Немци.“

Мазовер, Хитлерово царство, Београд 2019, 264.

Колико је превелика моћ била само краткотрајна илузија, а замишљени циљ бесмислен, показао је исход рата:

„Највећи део савременог занимања за Нови поредак фокусирано је на тему холокауста – парадигматског случаја нацистичке убитачности. Међутим, чак је и ,,рат против Јевреја“ у суштини произашао из Фиреровог ,,рата за Немце“. Цела та кампања освајања и расног истребљења почивала је на фантастичној илузији. Испитивања самог Вермахта показала су да скоро ниједан Немац не жели да остане у Пољској, камоли у Русији, након завршетка борби: управо они људи које је Химлер намеравао да награди газдинствима на Истоку желели су само да се врате кући. Већини се та жеља никада није испунила. Милиони Руса, Пољака, Јевреја и Белоруса погинули су током покушаја нациста да остваре своју империјалну фантазију, али исто се десило и тим људима који су их убијали и који је требало да заузму њихово место: захваљујући управо нацизму, немачки војници и цивили су на крају умрли у броју не тако нижем од данка Коначног решења. Уместо успостављања Великог Немачког Рајха, Хитлер је оставио земљу раскомаданом. Његово царство је свој спас претпоставило смрти милиона људи, али спас није дошао, а његов режим је сам уништио своје припаднике, остављајући за собом само смрт.“

Марк Мазовер, Хитлерово царство, Београд 2019, 27-28.