„Хитлер је желео Гибралтар, као и Франко и његови генерали, али им се није допадала замисао да Немци заповедају операцијом. Франко је такође стрепео да би Британци у знак одмазде заузели Канарска острва. Но изненадили су га немачки упорни захтеви да им преда једно од тих острва, као и базе у шпанском Мароку. Хитлера су такође занимали португалски Азори и Зеленортска острва. У ратни дневник ОКВ касније је забележено: „Фирер посматра вредност Азорских острва двојако. Жели их као базу за нападе на Америку, као и за после рата.“ Хитлер је већ сањао о новој генерацији „бомбардера с дометом од шест хиљада километара“ којима би нападао источну обалу Сједињених Држава.

Франкову наду да ће му француски Мароко и Оран бити обећани пре него што уђе у рат Хитлер је сматрао у најмању руку дрском. Хитлер је наводно касније изјавио да му Франко делује као ,,Јеврејин који жели да се погађа око највредније имовине“. Други пут је, у изливу беса, по повратку у Немачку пред пратњом описао Франка као „језуистичку свињу“. Иако је била идеолошки блиска Немачкој и имала новог министра иностраних послова Рамона Серана Суњера, који је желео да Шпанија уђе у рат, Франкова влада није желела да изазива Велику Британију. Опстанак Шпаније зависио је од увоза, делом и из Велике Британије, али пре свега од увоза жита и нафте из Сједињених Држава. Шпанија је из грађанског рата изашла у страшном стању. Није било необично видети људе како се онесвешћују на улици од глади. Британци, а затим и Американци, примењивали су привредни притисак врло вешто, свесни да Немачка не може да надокнади увозну разлику. Кад је постало јасно да се Велика Британија неће споразумети с Немачком, Франкова влада, усред велике несташице хране и горива, само је изразила подршку силама Осовине и обећала да ће у рат ући касније, једног дана. То ипак није спречило Франка да размишља о сопственом ,,упоредном рату“, који би се састојао од инвазије на традиционалну британску савезницу Португалију. Срећом, та замисао никада није остварена.“

Ентони Бивор, Други светски рат I, Београд 2014, 219-220.

Иако је Шпанија остала неутрална у другом светском рату, Франко се донекле одужио Хитлеру за помоћ у Шпанском грађанском рату дозволом да шпански добровољци учесвују у немачкој војсци. Били су познати као „Плава дивизија“ и углавном су ратовали на Источном фронту док Франко није попустио супротној страни у рату и повукао Плаву дивизију 10. октобра 1943. године. Неки су одбили да се врате у Шпанију, па је Франко ипак дозволио останак ограниченог броја тих војника. Неки од њих су ратовали и у Југославији, против партизана.