За исход Другог светског рата пресудан је био улазак САД-а након напада Јапана на америчку војну базу Перл Харбор на Хавајима.

„Јапански напад је имао неколико недостатака. Сасвим случајно, тог дана ниједан од четири америчка носача авиона није био у Перл Харбуру. Они су дан раније, из различитих разлога, напустили Хаваје. Та чињеница показала се као кључна за даљи ток рата, па и за његов исход на Пацифику. Поред тога, јапанска авијација је пропустила да бомбардује нафтна складишта на Хавајима, што ће се, такође, показати важним у тренуцима страховите потрошње тог енергента током захтевног рата на мору и у ваздуху. Токио је направио још једну грешку: није претпоставио да ће Американци тако брзо поправити оштећени део флоте и укључити га у рат на Пацифику. Перл Харбур је био и политички промашај. Јапански план је био да се после брзих војних успеха постигне сепаратни мир са САД-ом, али после Перл Харбура тако нешто није било могуће. После таквог понижења, Сједињене Државе нису могле да пристану ни на преговоре ни на компромис.

Тај 7. децембар 1941. године није био само датум напада на Перл Харбур. Био је то и почетак ратне фазе познате као Сто дана Јапана. Она је почела истовременим јапанским нападима на низ значајних стратешких тачака у источној Азији, чиме је кренула импресивна јапанска офанзива. Нападнути су амерички Филипини и Гуам, као и британски Хонг Конг и Малезија са Сингапуром. Идеја је била да се заузме читава планирана територија која је требало да чини јапанску империју и да се затим приступи закључењу сепаратног мира са САД-ом. Веровало се да САД неће бити спреман да жртвује своје војнике за острва за које у Америци никад нико није чуо. Ипак, такав компромисни мир био је за Вашингтон, као што је речено, неприхватљив после Перл Харбура. Већина Американаца подржавала је борбу до безусловног пораза Јапана. Са своје стране, Јапанци су знали да у дугом, индустријском рату не могу да победе САД.

[…]

Главни циљеви муњевите јапанске офанзиве били су Малаја и Филипини, као кључни кораци ка Холандској Источној Индији, где су се налазиле неопходне резерве нафте. Тиме би се добиле све потребне сировине, као и обруч одбране империје која би, како се веровало, тако постала неосвојива. Офанзива коју је Јапан започео 7. децембра 1941. године није имала детаљан план. По многим војним историчарима радило се о пустоловини током које су се често доносиле импровизоване, па и исхитрене одлуке. Офанзива је напредовала невероватном брзином, али је мало тога било припремљено за другу фазу. Брзина јапанског напредовања објашњава се одлично осмишљеним моделом напада који се понављао. Заснивао се на фактору изненађења, па су и САД и британске трупе у свим приликама биле неприпремљени за напад. Уз то, западне силе су потцењивале јапански командни састав и војску што је честа грешка у планирању рата. Били су изненађени и брзином напада и његовим прецизним планирањем. Нису очекивали ни висок технолошки ниво јапанске опреме, као ни то да су јапански авиони зеро били бољи од западних.

Грешака је било и са јапанске стране. И сам генерал Јамамото често је говорио да је лакше започети рат него га завршити. Поред тога, и Јапан је правио исту грешку коју чине многи који започињу рат – потцењивао је непријатеља. Јапанска јавност исмевала је Американце као скоројевиће који живе у потрошачком друштву и немају ничег витешког. У поређењу са самурајским вредностима и чврстом руком противник је изгледао као лака мета. И у САД-у је направљена погрдна слика непријатеља: Јапанци су приказивани као наказни, ружни, сурови и глупи. Пропагандни рат био је важан део модерног медијског рата какав је био Други светски рат.

Сто дана Јапана, та три месеца бриљантних војних успеха била су најспектакуларнији рат икада виђен у дотадашњој историји ратовања. Битке у ваздуху и на океану изгледале су као филмске сцене, Јапанска жеља да замени западне империјалне силе на Далеком истоку остваривала се муњевитом брзином. Била су то три месеца искључиво јапанских сјајних успеха, а на читавом пацифичком ратишту постојала је само једна иницијатива – јапанска.

Уз Перл Харбур одмах је нападнут и британски Хонг Конг, чиме је задат ударац обема западним силама. Неочекивано, та важна британска лука бранила се чак 13 дана, иако није имала помоћ ни од куда. Пад Хонг Конга био је снажан ударац за Велику Британију, иако није био неочекиван, поготово када се схвате размере јапанске моћи.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015, 166-168.