У северној Африци Италијани су напали британске колоније јуна 1940. године.
„Хитлер је свакако био спреман да помогне Италијанима да из своје колоније Либије нападну британске јединице у Египту и на Суецком каналу, јер би то везало Британце у Африци и угрозило им комуникације с Индијом, Аустралијом и пацифичким острвима. Италијани су се радовали будућој помоћи Луфтвафеа (немачке авијације), али нису желели немачке копнене јединице у својим зонама операција. Знали су да би Немци желели да руководе свиме.“
Следеће, 1941. године, придружили су им се Немци у циљу заузимања Суецког канала. Британци су зауставили продор Италијана и Немаца и кренули у противофанзиву јуна 1942. године и савладали их следеће 1943. године, што је омогућило искрцавање британских и америчких војника на Сицилију у лето 1943. године. Хитлер је био изненађен, јер је претходно обманут да ће до искрцавања доћи на Сардинији и у Грчкој.
„Управо је лето 1943. године донијело велики преокрет на свјетским бојиштима, који се значајно одразио и на окупирани југословенски простор. Савезничке британско-америчке снаге су 10, јула 1943. године отпочеле са искрцавањем на обалама Сицилије. На тај начин почео је директан удар на Италију -главног савезника нацистичке Немачке. Док с борбе за највеће медитеранско острво трајале, дошло је до преврата у Риму, па је 24. јула пао режим Бенита Мусолинија. Дотадашњи вођа фашистичке Италије је ухапшен, а за новог предсједника владе именован је некадашњи начелник Генералштаба маршал Петро Бадољо. Међутим, Њемачка је очекивала савезнички удар на Италију, па je jou pa није довукла значајне снаге на Апенинско полуострво. Због тога је савезничко напредо вање преко италијанске територије било споро и тешко. Италију су раздирали унутрашњи сукоби, она је бомбардована, на њеном тлу су се налазиле и осовинске и савезничке снаге, а њена војска, измучена поразима, није била у стању да брани територију коју је сматрала својом. Огорчење на политичке структуре које су земљу увукле у највећи рат у историји човјечанства, утицало је на доношење акта о забрани, до тада владајуће, Националне фа шистичке партије 27. августа и, убрзо након тога, до одлуке да Италија изађе из рата. Коначно, 3. септембра 1943. године у Касибилеу (код Сиракузе) на Сицилији генерал Ђузепе Кастелано потписао је Протокол о примирју и капитулацији италијанских оружаних снаго. Пет дана касније, 8. септембра, амерички генерал Двајт Ајзенхауер, командант савезничких снага у Средоземљу, обнародовао је да Италија више није на страни Њемачке, нити у рату са савезничким силама.“
Милан Гулић, Југословенска држава 1918-2006, Београд 2023, 405.
У септембру 1943. године краљ Италије је сменио Мусолинија и Италија је капитулирала. Борбе у Италији, Британаца и Американаца против италијанских фашиста и Немаца, трајале су до јуна 1944. године.
„На плану политичких одлука и коорди нације западних Савезника и СССР-а, пад Италије је као последицу имао сусрет њихових представника у Москви, на Московској конфе ренцији, као и организовање Техеранске конференције. Ти састанци пресудно су утицали на судбину послератног Балкана.“
Након борби у Италији, Британци и Американци су се 6. јуна 1944. искрцали на обалама Нормандије у Француској. Првог дана се искрцало 150 хиљада војника, а у наредних неколико укупно 630 хиљада.
До краја 1944. савезници су ослободили целу Француску. Марта 1945. савезници су ушли у Немачку. Са истока је армија СССР-а заузела Пољску, Румунију, Бугарску, делове Југославије, Мађарску, Чехословачку. Америчке и совјетске трупе сусреле су се 25. априла 1945. на реци Елби (Лаби) код Лајпцига.
Три дана касније (30. априла 1945. године) убио се Хитлер. Руси су стигли до Берлина пре војске западних савезника. Заузимање Берлина је завршено 2. маја, а операција је започела 16. априла. Совјетска застава се завијорила на згради немачког парламента 1. маја.
Немачка се предала 9. маја. Тог датума се обележава завршетак Другог светског рата (иако се и даље ратовало против Јапана) и дан Европе (због каснијег догађаја).
„Други светски рат и његове свеобухватне последице били су највећа катастрофа у историји коју је човек изазвао. Статистике мртвих – да ли их је било шездесет или седамдесет милиона – превазилазе нашу моћ поимања. […]
Заогрнут плаштом ,,доброг рата“, Други светски рат је лебдео над будућим нараштајима више него било који други сукоб у историји. Овај рат изазива различита осећања јер не може да дочара те слике о себи, нарочито зато што је једна половина Европе жртвована стаљинистичким раљама да би се друга половина спасла. Иако се завршио потпуним поразом нациста и Јапана, упадљиво није донео светски мир. Прво су 1945. године широм Европе избили до тада успавани грађански ратови. Затим је уследио Хладни рат због Стаљинових поступака према Пољској и средњој Европи. Заједно с Хладним ратом водили су се и антиколонијални сукоби у југоисточној Азији и Африци. Наравно, не смемо заборавити да је дуготрајна борба на Блиском истоку почела масовним усељавањем Јевреја у Палестину после ослобађања концентрационих логора.
Неки људи се жале да Други светски рат и даље има неодољив утицај иако је окончан пре готово седамдесет година, пошто се приказује у огромном броју књига, филмова и позоришних комада, а музеји постају права индустрија сећања. Та појава не би требало да нас изненађује, макар због тога што су људска створења бескрајно опчињена природом зла. Морални избор је темељни чинилац људске драме, јер почива у самом срцу људскости.“
Ентони Бивор, Други светски рат, II том, Београд 2014, 566-567.
„Уједињене нације се боре за слободу“ — амерички плакат из Другог светског рата (око 1942-1943) који приказује Кип слободе поред савезничких застава.
Историјска читанка 