Након Другог светског рата мировне конференције су одржане у Паризу (за Немачку и Италију) и Сан Франциску (за Јапан) током 1946. и 1947. године. Све поражене државе претрпеле су територијалне губитке. Немачка је подељена у 4 окупационе зоне.
Окупационе зоне које су контролисале САД, Велика Британија и Француска ујединиле су се 1949. у Савезну републику Немачку (Западна Немачка) са Боном као главним градом, а од совјетске зоне створена је Демократска република Немачка (Источна Немачка), са Источним Берлином као главним градом.
Делови предратне Немачке припали су Аустрији, Пољској и СССР-у (Калињинградска област).
Берлин је био подељен зидом, који је почео да се гради 1961. године да би се спречило бекство са истока на запад јер је око хиљаду грађана (пре свега стручних) бежало дневно (због принудне индустријализације и снажног антирелигијског става), што је за комунисте била узнемиравајућа слика неуспеха.
Берлински зид је ефикасно смањио емиграцију са 2,5 милиона између 1949. и 1962. на 5 000 између 1962. и 1989. године (када је срушен). Зид је био дугачак око 155 километара. За Совјете је био израз моћи, јер је спречен до тада незаустављив одлив избеглица. Немачка је уједињена 1990. године.
Другој немачкој држави, Аустрији, враћена је независност после Другог светског рата, али је остала под међународном окупациjом (подељена као и Немачка) до 1955. године. Италији су одузети поседи у источном Средоземљу, Далмацији, Истри и колоније. После вишегодишњег спора са Jугославијом успела је да задржи Трст. Јапану су одузете све освојене територије и стављен је под америчку војну управу. Највеће проширење добио је СССР – део Источне Пруске (други део припао Пољској), део Пољске, Естонију, Летонију и Литванију.
Велика Британија и Француска су на крају рата третиране као велике силе, али објективно оне то више нису биле. Из рата су изашле са разореним територијама, уништеном привредом и великим ратним дуговима. Њихово колонијално царство је почело да се распада. САД су из рата изашле као једина нуклеарна сила, а СССР са најмногољуднијом војском. САД су биле у бољем економском положају, јер се рат није водио на њиховој територији, па нису претрпеле разарања, имале су и много мање људских жртава.
„Више је совјетских грађана умрло у Другом светском рату него што је икад погинуло људи у било којем рату у историји. Совјетски идеолози искористили су те патње да би оправдавали Стаљинову владавину као нужну цену победе у „Великом домовинском рату“.“
Timoti Snajder, Krvava prostranstva – Europa između Hitlera i Staljina, Zagreb 2018, 390. (цитат је прилагођен српском језику)
Док је СССР морао да обнавља разорену индустрију, САД су зарађивале пословима на обнови разрушене Европе.
Литература:
- В. Лакер, Историја Европе 1945-1992, Београд 1999.
- Ерик Хобсбаум, Доба екстрема: Историја кратког двадесетог века 1914-1991, Београд 2002.
- Никола Самарџић, Други двадесети век, Београд 2008.
- Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, Београд 2015.
- Иван Т. Беренд, Европа после 1980, Београд 2012.
Историјска читанка 