За процес деколонизације у Азији значајна је била јапанска експанзија током Другог светског рата, јер је Јапан срушио супериорност западних држава и показао како и они који нису припадници беле расе могу бити победници. Многи народи у источној Азији су прихватили јапанску идеологију Азија азијским народима, па су чак и јапанску окупацију видели као ослобођење, барем у почетку. Јапан се после рата нашао под окупацијом САД-а, које су затим развиле Јапан као свог партнера у борби против ширења комунизма у том делу света.

Трансформација Јапана под окупацијом САД-а

САД су одиграле важну улогу у процесу деколонизације јер су биле прва империјална сила која је дала независност својој прекоморској колонији. Симболично на датум америчке независности, 4. јула 1946, проглашена је република Филипини, једина већински католичка држава у Азији. Међутим, САД су задржале контролу над економијом Филипина и војне базе на њиховој територији.

Други светски рат се у Азији показао и као антиколонијални рат. У борбама су ојачали национални покрети, а колоније су за помоћ метрополама добиле разна обећања. То се посебно односило на Индију, која је у оба светска рата имала кључну улогу у снабдевању британске војске. Пре рата Индија је дуговала Британији, а после рата је било обрнуто. Та ситуација је приморала Британију на попуштање.

После рата су 1946. избили верски сукоби хиндуса и муслимана током којих је убијено око 44 хиљаде људи. Британским снагама је постало јасно да више не могу да одржавају ред. Тако је 1947. независност од Велике Британије добила Индија, а од ње муслимански Пакистан, који је чинио 17,5% до тада јединствене Индије, а данас је пета најмногољуднија држава света.

Верски сукоби тиме нису окончани, јер је било спорних територија са мешовитим становништвом, а и у обе државе су протериване мањине и долазило је до расељавања становништва како би се нашли са одговарајуће стране границе. У, између две државе подељеном, Пенџабу додатну компликацију представљали су припадници сикизма (комбинација ислама и хинду религије). Уследила је хуманитарна катастрофа – за неколико месеци расељено је 14 милиона људи, а у масакрима на све три стране страдало је око милион људи. Од источног Пакистана, настањеног сикима, је 1971. године настао Бангладеш, који се ратом изборио за независност. Двонедељни рат Индије и Пакистана због независности Бангладеша (подржан од Индије) за последицу је имао десет милиона избеглица који су из Бангладеша прешли у Индију. Пакистану су помогле САД, јер је Индија била савезник СССР-а (што је спречило пакистанску савезницу Кину да се укључи у рат). Данас је Бангладеш осма највећа држава на свету по броју становника.

Јужно од Индије независност од Велике Британије је 1948. добило острво Цејлон, које је до 1972. остало у статусу доминиона који признаје врховну власт британског монарха, да би тада постала република под традиционалним именом Шри Ланка.

Пример Холандије, која је била спремна да четири године води рат у Индонезији, на другом крају света, показао је колико је Европљанима било тешко да се одрекну империјалне идеје и да су, упркос рушевинама у којима су се сами налазили после рата, били спремни да улажу у тај одавно пропали пројекат.

На крају, после три и по века холандске владавине, 1949. године Холандија је пренела политичку власт независној држави, републици Индонезији која се (поред Јаве, Суматре и Мадуре) простире на 1300 острва. Индонезија је најмногољуднија муслиманска држава у свету, укупно четврта по броју становника.

У британској колонији Малезији су током Другог светског рата Малајци сарађивали са јапанским окупаторима, против којих су се борили комунистички герилци, које су претежно чинили етнички Кинези и Индијци. После рата герилци су од Британије очекивали награду за своју борбу против окупације, али је Британија подржала Малајце. Иако су се они током рата борили против Британаца у време Хладног рата је било битније што су били антикомунисти. У устанку герилаца (1948-1953) страдало је 7000 герилаца и 1500 британских војника. Дошло је и до насилног исељавања око пола милиона становника, претежно кинеског порекла, које су британске власти депортовале, јер су били на страни герилаца. Када је осигурана победа у рату против комуниста, Британија је признала независност Малезије 1957. године.

После прикључења преосталих мањих британских колонија 1963, проглашена је Федерација Малезија, док је град Сингапур постао независан град-држава, који је убрзо постао једна од држава са највишом стопом економског раста.

Британски Комонвелт је необавезујућа организација којом највећа колонијална сила у историји покушава барем да одржи успомену на британску империју. Основан је 1949. године. Има више од 50 чланица, а бивших британских колонија међу сувереним државама има бар још десет. Међу њима је 15 крунских земаља Комонвелта (Канада, Аустралија, Нови Зеланд, Јамајка, Бахами…) које за шефа државе признају британског краљa. Чланице Комонвелта су имале више користи од те организације у почетку када су међусобно трговале по привилегованим условима на обострану корист. То се променило уласком Велике Британије у ЕУ. Данас Комонвелт одржава културне везе и омогућава лакше досељавање у Велику Британију.

Кини је 1997. године враћен Хонгконг (изнајмила га Велика Британија 1898. године на 99 година), али је задржао велику аутономију, као и Макао, који је до 1999. године био португалска колонија.

View this post on Instagram

Грађански ратови у Кини, Кореји, Вијетнаму и Камбоџи