1. Међународне организације
2. Модернизација

Међународне организације

Након Другог светског рата, глобализација је институционализована као међународни политички и правни поредак, кроз стварање међународних организација.

Организација Уједињених нација (УН) основана је после Другог светског рата, као међународна организација држава за очување мира у свету и мирољубиву сарадњу међу народима. На челу УН је генерални секретар и секретаријат који се баве решавањем проблема спровођењем изгласаних одлука.

Државе чланице су равноправне у оквиру Генералне скупштине УН, у којој глас сваке државе чланице вреди једнако. За изгласавање одлуке је потребна двотрећинска већина. Најмоћније државе чланице доминирају у оквиру Савета безбедности УН. За сваку одлуку Савета безбедности УН неопходна је сагласност већине чланица Савета и свих сталних чланица (САД, СССР – сада Русија, Велика Британија, Француска, Република Кина – Тајван, од 1971. НР Кина). Савет је поред сталних у почетку имао и 6 промењивих чланица које се бирају на две године, а 1965. је број тих чланица повећан на 10.

Број чланица УН је 1945. године био 50, а 2025. године број држава чланица је 193, уз још две у статусу посматрача (Ватикан и Палестина). У овом веку УН су се придружили Јужни Судан (2011), Црна Гора (2006), Источни Тимор и Швајцарска (2002). Разлика УН и Друштва народа, је у томе што УН имаjу своје трупе – “плаве шлемове”. Седиште Уједињених нација је у Њујорку (од 1949. године, а до тада је било у Сан Франциску), а Међународног суда правде у Хагу.

После Другог светског рата основане су и међународне економске институције Међународни монетарни фонд (ММФ, 1945) и Светска банка (1946). Циљ им је био да позајмицама најпре помогну послератну обнову, а после подстакну развој и спречавају кризе. Усмеравали су страна улагања из богатијих земаља у сиромашније земље у развоју.

ММФ је кредитирао пре свега земље које не би могле добити потребну количину пара код редовних банака, због процене да нису способне да врате. Због тога ММФ и надзире финансије држава дужника, да би гарантовао да могу да врате дугове.

Светска банка је посебна агенција УН. Њен фонд пуне државе чланице УН, али и позајмице на тржишту новца. И у Светској банци и у ММФ највеће депозите имају САД (у ММФ чак 30%), па на основу тога имају и сразмерно велику моћ одлучивања.

Модернизација

Поглед на свет после Другог светског ратa почели су да формирају медији.

„Телевизија је, као технолошки искорак, али и искорак у сферама информисања, пропаганде, политике, образовања, културе, уметности и забаве, један од највећих феномена XX века. Прва експериментална емитовања телевизијског сигнала забележена су двадесетих година, а први редовни телевизијски програми појавили су се 1936. у Великој Британији и 1939. у Америци. Иако је тридесетих телевизија још била у повоју, већ тада је њен пропагандни потенцијал уочен у нацистичкој Немачкој и у Совјетском Савезу, дакле у земљама с тоталитарним режимима. Прави успон телевизије, који траје до данас, започео је, међутим, педесетих година, када је телевизија преузела од филма примат као најпопуларнији вид забаве за већину становништва Европе и Америке.

По социологу Арнолду Хаузеру, телевизија је тада, уз радио, постала најраширенији и најомиљенији вид забаве и разбибриге, с циљем да испуни празнину коју многи осећају, јер не знају чиме и како да испуне своје слободно време. Овај медиј, зато, и није имао неку посебну циљну популацију, већ је био, и остао, окренут свим друштвеним слојевима и свим узрастима, па телевизија, нарочито од шездесетих година, има најбројнију публику меду масовним медијима.

Мада утемељена и развијана као средство забаве и информисања у најширем смислу, телевизија је, по теоретичару медија и пропаганде Филипу Тејлору постала и важан „играч“ у међународној политици, што се најочигледније испољило од краја осамдесетих, с успоном нових технологија, и са „ратом уживо“, када су гледаоци широм планете, из својих фотеља, посматрали Заливски рат, рат у Босни или у Сомалији. И пре тога, телевизија је радила на „интернационализацији“, а заправо на глобализацији, али и на американизацији света, захваљујући новоствореним могућностима сателитских преноса. Управо су шездесетих забележени телевизијски феномени, који су били нераскидиво везани за Америку – пренос слетања на Месец и пренос бокс мечева чувеног Касијуса Клеја, касније Мухамеда Алија. Због своје отворености, и гледаоци у Југославији били су меđu више од 700 милиона људи широм света, који су пратили слетање на Месец, а са великим узбуђењем и бокс мечеве измеду Касијуса Клеја и Сонија Листона.“

Радина Вучетић, Кока-кола социјализам – американизација југословенске популарне културе шездесетих година XX века, Београд 2016, 376-377.

Путовање је било све краће. Први човек је ступио на месец 1969. године (Нил Армстронг).

„Међу новим иконама XX века, Југословени су шездесетих обожавали и астронауте (први међу космичким херојима био је Јуриј Гагарин), а врхунац тог обожавања везан је за слетање Апола 11 на Месец, у јулу 1969, чији ТВ пренос спада у један од најзначајнијих момената историје XX века. Како је писала штампа, „многи су провели ноћ крај телевизора“, а „спуштање првих људи на Месец многи наши грађани су доживели као догађај свог живота“. О интересовању за „догађај века“, сведочи и случај седамдесетшестогодишњег Мује Максића из села Подречја, који је, у потрази за телевизором, пешке дошао у Мостар, да би видео „и то чудо“, а у Бихаћу су радници који раде „на шумским радилиштима“ сами скупили новац и купили четири телевизора да би могли да прате овај догађај. Бурно је било и на Јадрану, где се и по неколико стотина туриста тискало испред телевизора постављених у хотелима и одмаралиштима. Слетање на Месец праћено је и у омладинским насељима – за бригадире ОРА Нови Београд, на централном платоу постављено је огромно платно, преко кога је приказиван подвиг Апола 11. Захваљујући успеху астронаута, дошло је и до американизације у давању имена, па је тако Светозарево добило Нила и Едвина – близанце, које је на дан слетања на Месец родила Станица Милосављевић и дала им имена америчких свемирских хероја. Расположење због спуштања на Месец исказивало се на различите начине, па је један никшићки ловац паљбом из пушке, и то у центру Никшића, „поздравио храбре астронауте“.

Кулминација обожавања америчких астронаута уследила је три месеца касније, приликом њихове посете Београду, када су, у оквиру Мисије добре воље, као једину комунистичку земљу, посетили Југославију. Њихов боравак био је обележен масовним дочеком на аеродрому, где су засипани цвећем, а на њиховом путу кроз град отвореним „кадилаком“, уз „делиријум одушевљења“, поздрављале су их „десетине и десетине хиљада грађана“, машући америчким и југословенским заставицама. Општој радости придружили су се и пионири, који су извели специјално компоновану песму „Драги Едвине, Мајкле и Ниле, добро нам дошли, баш сте силе…

Масовност гледалишта, показана и приликом преноса сахране Џона Кенедија и приликом преноса искрцавања на Месец, учинила је телевизију и важним пропагандним средством. С телевизијском пропагандом, Америка, наравно, у Југославији није могла да делује директно, јер то још није време кабловских телевизија и слободног избора канала, а уз то су то биле и године строго контролисаних медија, али је вероватно и ту, као и у многим другим сегментима масовне културе, рачунала на дугорочне циљеве. Претпостављало се, како анализе телевизије и показују, да медији значајно утичу на виђење друштвене стварности, те је зато, кроз приказивање америчких филмова и серија, пронађен још један начин утицаја на свест гледалаца, као и на дугорочно прихватање различитих кодова америчке културе и америчког начина живота. […]

Уз снажан утицај на јавност и на креирање јавног мњења, телевизија је, истовремено, снажно утицала и на свакодневицу. Спој слике и информације са културолошки и политички различитих страна света, а у сажетим и поједностављеним формама које се најлакше и најбрже прихватају, ефектно је упознавао људе са могућностима другачијих схватања, уверења и опредељења, као и са могућностима другачијег стила живљења. Филмови и серије су, као уметничка дела, показујући друго, друге и другачије, нудили доживљај и индивидуалну перцепцију различитих светова, а телевизија је, у значајном делу програма, оном информативном и документарном, доносила и информације „с лица места“, дакле истините (мада не увек), а не измишљене приче. С телевизијом је, могло би се рећи, почела нека врста глобалне индоктринације, као темеља глобализације, а на трагу једног од основних постулата пропаганде о једноставности порука, које је уочио још Гистав ле Бон мишљењем да идеје постају приступачне гомилама тек пошто су попримиле врло једноставан облик“.“

Радина Вучетић, Кока-кола социјализам – американизација југословенске популарне културе шездесетих година XX века, Београд 2016, 379-381, 383.

Први компјутер је конструисан 1951. године, а први лични компјутер произведен 1975. године. Светска интернет мрежа (www) покренута је 1991. године.

---