„Највећа мањина су Курди; има их око тридесет милиона на Блиском истоку. Процене се разликују, али може се рећи да их има око два милиона у Сирији, шест милиона у Ираку, шест милиона у Ирану и петнаест милиона у Турској. Често се тврди да је то највећа нација на свету без државе, али у оквиру ових националних подела и даље постоје поделе на стотинак племена различитих вера, језика, дијалеката, па чак и писама.“

Tim Marshall, Doba podjela – Zašto u svijetu niču novi zidovi, Zagreb 2021, 108. (цитат је прилагођен српском језику)

Курди су већином муслиманске сунитске вере.

„До краја Првог светског рата Курдистан је био само географски појам, али када су после завршетка рата на Средњем истоку настале нове државе, он бива политички подељен између четири земље: Турске, Сирије, Ирака и Ирана (изузимајући совјетски Азербејџан). Ова подела је међу Курдима подстакла рађање националистичког духа који до тада није постојао, али је брзо успео политички да се организује. […]

Уопштено, курдски национализам је у основи био секуларни покрет без посебних верских атрибута, у коме је било елемената марксизма, па чак и маоизма. Показало се да је он у суштини веома нејединствен и да заправо нема потребну снагу да идеју води до остварења јединствене курдске државе. Следствено томе, морао је да се заустави на захтевима за широком аутономијом у Турској, у Ираку или у Ирану.“

Масимо Кампанини, Историја средњег истока (1798-2006), Београд 2011, 193-194.

Курдске покрете за аутономију и независност Турска, Иран и Ирак грубо су гушили, понекад и интервенцијама војске. Одговор је био у герилској, па и оружаној борби појединих курдских организација. Значај Курдистана је и у томе што је та област богата нафтом. Оснивањем курдске државе, Турска би могла да остане скоро без петине своје територије. У Турској је положај Курда најлошији, јер им се не признаје ни постојање.