„Супсахарска Африка остала је најсиромашнији део света, а крај Хладног рата додатно је погоршао стање у централном делу континента, у коме су почели етнички конфликти, који су обележили крај 20. и почетак 21. века. Највећи сукоби су, почетком 90-их, избили између већинског народа Хуту (85% становништва) и мањинског Тутси (14%), који су живели у Руанди и у Бурундију. Од 1962. године, када су те две државе од Белгије добиле независност, ови народи су били у сталном конфликту. Иако мањински, Тутси су били образованији, боље стојећи и фаворизовани од белгијских власти.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015 – ваневропски свет у савременом добу, Београд 2015, 367.

Први сукоб између два народа догодио се 1972. године, касније је насиље више пута обнављано, а највеће размере је досегло 1994. године када је дошло до геноцида, односно планираног истребљења народа Тутси од стране Хутуа. Између 500 и 800 хиљада људи је убијено за само два месеца у земљи са свега осам милиона становника. Затим су представници народа Хутуа у страху од одмазде почели масовно да беже у суседни Заир, па их се око милион нашло у избегличким камповима. Парадоксално је да је и сам Заир имао Тутси мањину, а да су се избеглички кампови Хутуа нашли баш у подручјима где су они живели.

„Тако се сукоб из Руанде прелио на Заир, јер су Хуту избеглице, уз помоћ заирске војске, почеле да нападају заирске Тутсије. Сукоби су ескалирали у јесен 1996, а убрзо се умешала и суседна Руанда. Циљ власти у Руанди, коју су тада, након геноцида, држали Тутси, био је да смене Мобутуа и на власт доведу новог лидера који би се борио против Хуту избеглица и који би заштитио заирске Тутсије. У јеку сукоба, већ оболели Мобуту је побегао у Мароко, што је био крај његове 32-годишње диктатуре у Киншаси.

Нова власт у Заиру променила је име државе у Демократска Република Конго, а на њено чело дошао је некадашњи марксиста Лоран Кабила. То, међутим, није донело мир. Кабила се ускоро показао сувише самосталним у односу на своје Тутси савезнике и није желео да извршава жеље суседне Руанде, која се сматрала заслужном за његов долазак на власт. Када је одбио да ради по налогу, суседне државе Руанда и Уганда су напале Конго. Уместо да дође до планиране брзе победе, централна Африка је упала у рат сви против свих, у коме је учествовало укупно осам држава. Ангола, Чад, Судан, Намибија и Зимбабве су интервенисали на страни Кабиле, док су Руанда и Бурунди били на страни његових противника. САД, Француска и Белгија успеле су да 1999. године наметну мир, али је земља, чије је делове држало под својом контролом пет страних војски, била девастирана.

Заир није могао да нађе свој мир ни у наредним годинама. Испоставило се да Лоран Кабила није био ништа либералнији од Мобутуа, што је довело до успешно изведеног атентата на њега 2001. године. У мирније воде ушло се тек након 2005. када је на референдуму усвојен нови устав. Наредне године одржани су избори које је добио Кабилин син, Жозеф Кабила. Тек тада су стране војске напустиле земљу, а ако се изузму повремени изливи насиља, мир се ипак вратио. У историографији се рачуна да је рат у Демократској Републици Конго трајао од 1998. до 2002. и да је био најсмртоноснији у афричкој историји. Било је чак више од пет милиона жртава, док је још један милион отишао у избеглиштво. Те 2002. је завршен и вишедеценијски рат у Анголи, јер су након Мобутовог пада, његови савезници остали без подршке.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015 – ваневропски свет у савременом добу, Београд 2015, 454.