„Уз све унутрашње преврате, тридесетих је дошло и до најкрвавијег рата који се догодио у читавом 20. веку на латиноамеричком континенту. Био је то рат између Боливије и Парагваја, који је назван Рат за Чако. Те две неразвијене и сиромашне државе имале су историјске и економске спорове који су их довели у међусобни сукоб. Неколико међусобних ратова које су водиле током 19. века створило је снажну конкуренцију између две земље. Посебно је био значајан Пацифички рат (1879-1883), у коме је Боливија од Парагваја изгубила излаз на Тихи океан. Повратак те територије постао је опсесија у Боливији.

Ове две земље имале су нерешен гранични спор у великој пустињи Чако, где је граница била нејасно исцртана. Уз сталне захтеве Боливије упућене Лиги народа да добије излаз на Пацифик, умножили су се и захтеви за стављање под контролу читаве низије Чако, што би јој отворило излаз на Атлантик. На гласове да се Боливија припрема за рат, Парагвај је одлучио да иницијативу узме у своје руке. Рат за Чако трајао је од 1932. до 1935. године. У историографији се тај рат често назива и „Рат жедних“, због тешких пустињских услова у којима је вођен, што је додатно допринело великом броју жртава, које се у проценама крећу од 100.000 до чак два милиона. У тим сукобима задат је велики ударац боливијанској војсци, а мировним уговором потписаним у Буенос Аиресу 1935. Парагвај је добио велике површине у спорној равници. За своју улогу у постизању мира аргентински министар спољних послова Карлос Саведра Ламас добио је 1936. Нобелову награду за мир.

Ратни пораз је био један од чинилаца који су довели до државног удара у Боливији којим је на власт дошао режим сличан фашистичким у тадашњој Европи, на челу са Хосеом Давидом Тором. Ништа није било боље ни у победничком Парагвају, где је такође на власт, ударом из 1936, дошао генерал Рафаел Франко, што је и овој земљи био одговор на социјалне покрете изазване економском кризом.“

Дубравка Стојановић, Рађање глобалног света 1880-2015, ваневропски свет у савременом добу, Београд 2015, 130-131.