„Највише и најстрасније говори се баш о ономе о чему се нема шта рећи.“

Стојан Церовић, Излазак из историје, Београд 2004, 13.

1. Досељавање Словена 
2. Склавиније 
3. Српске државе у раном средњем веку

„Антикизација“ народне и (касније) националне историје омиљено је средство конструкције идентитета. Позивање на моћ и високу културу у прошлости храни национални понос и самопоуздање у временима темељних прелома. До данас се распаљују страсти по питању порекла, прадомовине и сеоба. Уз помоћ конструисаних континуитета граде се идентитети, и онај ко је тамо први стигао сматра да има веће право на спорну територију. Ако је прошлост славна, човек се утолико пре осећа надмоћним у односу на конкуренте. Политички циљеви изгледају легитимни када се доводе у везу са наводном обновом „златног доба“. До данас антика представља терен на којем се граде национални идентитети, истичу територијални захтеви, обликује политичко саморазумевање, и повлаче границе према Другом.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 27.

Досељавање Словена 

„Показати превише снажно интересовање за овај предмет значи пречицом стићи до чистог лудила. Екстремна мобилност ових племена је зачуђујућа, а готово потпуно одсуство писаних записа током неколико векова доста одмаже. Укупна слика изгледа да говори о повлачењу германских племена на запад и о доласку словенских племена, наизглед из почетне тачке у делу који је сада источна Пољска, помешаних с удаљенијим постхунским освајачима из различитих степских племена, од Авара до Мађара. Уистину, у безнадежној варијанти, елите првобитних Хрвата и Срба можда су говориле ирански језик, што је тачка где мислим да свако разуман једноставно треба да одустане. Стрелице на мапама надограђују се на запањујућој шпагети кретања народа, исцртаног кроз фрагменте посуда, остатака осматрачница, кућа и случајно, можда фриволно измишљених коментара које су записали слабо обавештени калуђери, који су живели вековима касније и далеко од тог места. Укупан резултат ових миграција може се јасно сагледати данас.“

Сајмон Вајндер, Данубиа: Лична истoрија хабзбуршке Европе, Београд 2019, 46-47.

Словени су на Балкан дошли из североисточне Европе. Прапостојбина Словена је била између Балтичког мора на северу, планине Карпата на југу, реке Одре на западу и реке Дњепар на истоку (простор данашње Пољске, Украјине, Русије, Белорусије). Прапостојбина Срба је била у данашњој Пољској.

Подела на Источне, Западне и Јужне Словене настала је са сеобом у II веку. Узроци сеобе Словена су били недостатак обрадивог земљишта, повећање броја становника и сеоба Хуна 375. године. Први продор Словена на Балканско полуострво десио се крајем VI века, када је опседнут и Солун. Покушали су и са опсадом Цариграда 626. године, заједно са Аварима.

„У периоду од преко 200 година (око 550-780) Авари представљају велику силу у средишту Европе, и они у неколико наврата владају Словенима. Пошто је реч о једном племену коњаника ратника који су уливали страх, али који нису били многобројни, са собом су водили и масу Словена. За време дивљих напада на Византијско царство они опседају Солун, Цариград – а резултат ће бити тај да ће словенска племена, која су већ научила и да пљачкају, продирати дубоко у провинције Византијског царства, и настаниће се тамо – чак до југа Грчке, и на Пелопонезу. И док ће, улажући очајничке напоре да сачувају царство, Византинци успети да, у X и XI веку, поново „хеленизују“ Пелопонез, један део континенталне Грчке већ је био преплављен Словенима, Албанцима и Власима, а скоро цела Македонија ће дефинитивно остати већински словенска, као и Мезија, Аурелијанска Дакија и читава Илирија, где је бивше романизовано становништво знатно смањено, односно разбијено на све мања и мања језгра, као острва која се стално смањују у оној мери у којој расту околне воде.“

Њагу Џувара, Кратка историја Румуна, Београд 2020, 29-30.

Током VII века Јужни Словени су трајно населили Балкан (јужно од Саве и Дунава, до Јадранског мора), где су затекли Грке, Влахе, Арбанасе и Византијско царство. Словени су се настанили на југу чак и на Пелопонезу.

Насељавање је било успешно и без већих сукоба због малог броја локалног становништва изван градова. Цар Ираклије је допустио Словенима да се населе, јер му је војска која је од њих бранила северне границе била потребнија за одбрану источних граница, које су угрожавали Персијанци.

„Упркос многим претпоставкама, засад нема јасних трагова о словенском присуству на просторима Балкана пре 6. века. О томе говори и околност да међу сачуваним властитим именима предримских становника наших предела нема ниједног које би се поуздано могло определити као словенско, односно прасловенско. Са друге стране, расположиви писани извори из времена досељавања и првих векова историје Срба на Балкану малобројни су и фрагментарни, али је уочљиво да не противурече један другом, већ се углавном допуњују и потврђују.“

Марко Алексић, Српске земље пре Немањића – од 7. до 10. века, Београд 2020, 20.

Историјски извор о насељавању је Спис о народима, познатији под називом О управљању царством, које је написао византијски цар Константин VII Порфирогенит, средином X века, као приручник за свог сина наследника.

„Будући да садржи веома поверљиве и важне податке о методама византијске политике према околним народима, текст је брижљиво чуван да не допре у ширу јавност. Реч је, можда, о најконтроверзнијем извору у византијској историографији који је био доступан само најповерљивијим државним чиновницима и члановима царске породице. Отуда не треба да изненађује чињеница да данас постоји само један рукопис Списа о народима који потиче из византијског времена. Реч је о манускрипту из ХІ века који је припадао цезару Јовану Дуки, угледном византијском великодостојнику и брату цара Константина Х (1059-1067). Тај рукопис се данас чува у Националној библиотеци у Паризу. Због своје природе и свој става сачуваних података ово дело је најважнији извор за рану историју многобројних, како европских тако и ваневропских народа. И, напослетку, треба додати да је Спис о народима, по свој прилици, највише проучаван византијски извор и да поверење у његове вести у науци непрестано расте.“

Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега, Београд 2003, 105-106.

Склавиније 

У периоду VII-IX века Јужни Словени су признавали власт моћних суседа – Византијског царства и Аварског каганата (касније Франачке, која је крајем VIII века уништила Аварски каганат, оформљен на простору Панонске низије, где су поразили Гепиде).

Склавиније (земље Словена) су биле назив византијских писаца за области Византијског царства на Балканском полуострву које су населили Словени. Било их је пет на простору некадашње римске провинције Далмације: Србија (Рашка и Босна) – између река Врбаса и Ибра, Паганија (од реке Цетине до реке Неретве, са острвима Брачом, Хваром, Корчулом и Мљетом), Захумље (од Неретве до Дубровника), Травунија (Од  Дубровника до Боке Которске) и Дукља (од Котора до реке Бојане). Назив Дукља (од римског града Доклеја код Подгорице) користио се до краја XI века. Од XII века та област се назива Зета, а од краја XV века се усталио назив Црна Гора, који се одржао до данас. Неретљани су се најдуже опирали примању хришћанства, па су зато названи Паганима.

Суседи Срба, западно од реке Неретве, били су Хрвати, који су се доселили заједно са Србима. Хрватска је постала краљевина у X веку. Док су Срби били под утицајем Византије, Хрвати су били под утицајем Франачке, отуда и разлика у вери.

„У почетку је постојао само један назив за све Словене. Тек око 630. године јављају се посебни називи за Хрвате и Србе. Пошто назив „Хрвати“ није словенска реч, настајале су најразличитије тезе о њиховом пореклу, од којих се ниједна не може сигурно доказати. Могуће је да реч потиче од иранских номада, са којима су Словени били су додиру док су још били у степској области. Назив Срби међутим, потиче од словенског корена „срб“ који се налази у разним словенским језицима, а оригинално значи сродник“ или савезник“. Ипак, изван сумње се може доказати да Срби и Хрвати потичу од исте словенске групе, да су заједно дошли у југоисточну Европу и ту запосели различите насељене области. Оба народа су у 9 веку први пут по свом имену поменута у изворима.“

Мари-Жанин Чалић, Југоисточна Европа: Глобална историја региона, Београд 2021, 25-26.

Српске државе у раном средњем веку

Три су српске династије владале пре Немањића: Србијом Властимировићи, Дукљом Војисављевићи, Рашком Вукановићи.

Прва српска династија Властимировића је владала Србима и пре досељавања на Балкан. Први кнез чије име нам је сачувано је владао крајем VIII века (савременик Карла Великог). Звао се Вишеслав, а историчари су династију назвали по кнезу Властимиру, који је створио прву независну српску државу на Балкану, средином IX века. Држава се распала на мање кнежевине након смрти кнеза Часлава (савременика цара Константина VII Порфирогенита), који је био рођен у Бугарској и тамо одрастао, а погинуо је око 950. године, покушавајући да заустави продор Мађара на реци Сави. 

Историју Србије пре другог миленијума обележили су сукоби са моћнијим суседима, Византијом и Бугарском, чија је врховна власт повремено признавана. 

Хришћанство су Срби примили из Византије у другој половини IX векa (што знамо на основу хришћанских имена владара). Неки Срби су прихватили хришћанство још приликом досељавања у VII веку, за време мисије, коју је упутио цар Ираклије, али су већина остали пагани до IX века. Паганство се међу Србима у значајној мери одржавало до краја XII века, до времена Саве Немањића, а чак ни тада није у потпуности нестало. Прихватање хришћанства је било повезано са политичким утицајем (из центра одакле би се прихватило хришћанство и дошли свештеници) и ширењем писмености, за коју су код Словена значајна солунска браћа Константин (монашко име Ћирило) и Методије, као и њихови ученици. За потребе проповедања на словенском језику у Великоморавској кнежевини Константин је саставио прво словенско писмо – глагољицу. Био је Грк из Солуна у околини којега су живели Словени, па је тако научио њихов језик. Захваљујући мисији Константина и Методија у Моравској и Панонији, словенски је постао трећи богослужбени језик у хришћанству, поред грчког и латинског. Њихов ученик Климент створио је једноставнију словенску азбуку – ћирилицу.

Главна српска земља од краја XI века била је Дукља, којом је владала династија Војисављевића. Први независни дукљански владар био је Јован Владимир, којег је заробио бугарски цар Самуило приликом освајања Дукље, а касније га пустио из заробљеништва оженивши га својом ћерком Косаром. Дукља је била прва српска краљевина, од 1077. године (шест година после византијског пораза од Турака Селџука код Манцикерта, када су изгубили Малу Азију), када је Михаило добио круну од римског папе. Крајем XI века зетски краљ Константин Бодин успео је да освоји Босну и Рашку, где је на власт довео своје рођаке Марка и Вукана поставивши их за жупане. После његове смрти Дукља је убрзо изгубила самосталност и поново је дошла под власт Византије. Касније ће бити позната под називом Зета.

Од краја XI до друге половине XII века Рашком је владала династија Вукановића. Рашка се тада ослањала на Угарску, настојећи да се ослободи византијске врховне власти. Године 1166. Рашком је завладао Стефан Немања, који ће бити оснивач нове династије – Нeмањића.