Драгутин

Након краља Радослава, Србијом је од Немањића најкраће владао краљ Драгутин (1276-1282). Повукао се са власти након повреде ноге услед пада са коња, јер га је по средњовековним схватањима такав физички недостатак дисквалификовао као владара. Престо је препустио брату Милутину на државном сабору у Дежеву (код Раса), уз договор да Милутина наследи Драгутинов син. У почетку је Драгутин сарађивао са братом у освајачким походима, али су се касније сукобљавали око власти, мирили, па се опет сукобљавали њихови синови, јер је Милутин временом одустао од договора око наслеђивања.

Драгутин је на власт дошао након што се побунио против оца (битка код Гацка) јер му као престолонаследнику није одредио неку област да њоме управља, што је био обичај у Угарској, чијег краља је Драгутин био зет, јер га је отац оженио мађарском принцезом. После преузимања власти, Драгутин је препустио област Зете и Требиња мајци Јелени Анжујској, која је тим територијама управљала самостално, а заузврат сину дала опрост за свргавање оца са престола. После силаска са престола и договора у Дежеву, Драгутин је од Милутина добио на управу област уз границу са Угарском. Она је додатно увећана територијама које је добио од угарског краља, међу којима је био и Београд, којим су Срби тако први пут завладали. Београд је током средњег века углавном био погранични град под влашћу Мађара, у раном средњем веку и Византије, а у два наврата и Бугара, током чије власти у IX веку се Београд први пут спомиње под тим именом (други пут бугарски је био 1230-1232). Та Драгутинова област је била само мало мања од Милутинове. Називан је „сремски краљ“, иако тада више није био краљ, а није ни владао Сремом, него Мачвом, која је називана „оностраним Сремом“, јер је исто била равничарска област са друге стране Саве. Када је Милутин покушао да преотме Драгутинове територије од његовог сина наследника, мађарски краљ је узео назад Београд и Мачву.

Током краљевања Драгутин се у спољној политици ослањао на Угарску (чијег краља је био зет) против Византије. Није имао спољнополитичких успеха због тога што су тада те две државе биле у добрим односима, који су потврђени и династичким браком. Драгутин је 1281. године приступио коалицији сицилијанског краља Карла Анжујског и Венеције , чији је циљ био обнова Латинског царства, од чега је византијски цар Михаило VIII (никејски цар који је обновио грчку власт у Цариграду 1261. године) покушао да се одбрани склапањем уније са папом (1274), а успео изазивањем устанка на Сицилији (Сицилијанско вечерње 1282. године), који је Карла Анжујског лишио власти.

Милутин

Супротно свом претходнику, краљ Милутин је на престолу остао најдуже (1282-1321) од свих Немањића. Искористио је приходе од напретка привреде за време очеве владавине (краљ Урош, који је примио немачке рударе избегле из Угарске од Монгола) за ширење државе и подизање храмова и манастира. Ратовао је против свих суседа (Византије, Бугара потчињених Монголима, Мађара, Хрвата, а чак су и неки албански великаши учествовали у коалицији против њега) и женио се са принцезама - мађарском, бугарском и византијском (последње две споменуте су биле малолетне, Мађарица је била рођена сестра жене његовог брата, прва жена му је била Српкиња, а друга ћерка византијског великаша из Тесалије). Проширио је српску државу више него иједан Немањин наследник пре њега. Подигао је храмова више него иједан други владар из династије Немањића (рачунајући и оне који су владали после њега), а најзначајнији су Грачаница и Богородица Љевишка.

Државу је ширио освајајући територије на југу, у Македонији, јер су још Немања и Стефан стигли до источних и јужних граница данашње Србије, а њихови наследници нису напредовали у том погледу. На том простору је ратовао против Византије. Освојио је и Драч, који је данас на северу Албаније. Сукоби са Византијом су на Милутинов предлог окончани његовим браком са византијском принцезом. За ту улогу је била предвиђена царева сестра (удовица), која је одбила понуду, па ју је заменила царева ћерка. Проблем је што је она имала само 6 година, а Милутин, који је у том тренутку (1299) био у четвртом браку, тада је имао више од 40 година и био старији од Симонидиног оца. Захваљујући овом браку Милутин је задржао освојене византијске територије у Македонији, добивши их као мираз. Овим уговором о пријатељству почиње “византизација” Србије, која ће доћи до пуног изражаја у Душановој полугрчкој држави. Византијски обичаји уводе се на српском двору, византијске институције продиру у државну управу, византијска култура делује на читав јавни живот. Србија ће још ратовати против Византије, али ће византијски културни утицај у Србији деловати интензивније што Србија више буде ширила своје границе на рачун Византије и дубље продирала у старе византијске земље.

Орођавање са византијским двором Милутина није спречило да касније обећа папи прелазак Срба у католичанство ако му помогне подршком у борби против Византије. Обећао је војну помоћ титуларном латинском цару, који је планирао повратак Цариграда под власт Латина (као у периоду од Четвртог крсташког рата 1204. до обнове Византије 1261. године). Међутим, од тога није било ништа, па чак ни односи са Византијом нису погоршани.

Након Милутинове смрти око наследства престола борили су се његов млађи син, којег је он одредио за престолонаследника – Константин, старији син Стефан и Драгутинов син Владислав (наследник по споразуму из Дежева), који се ослободио Милутиновог заточеништва. Краља Милутина је споменуо Данте у „Паклу“ („Божанственој комедији“), због новчане пометње изазване ковањем новца по млетачком узору.

Дечански

Стефан Дечански (1321-1331) се сматра најтрагичнијим од свих српских владара из династије Немањића. Слат је као талац, у детињству Монголима (Татарима) који су владали Бугарима, а у младости у Цариград, након што је ослепљен (касније ће се испоставити не у потпуности, ако је уопште слуга и извршио наређење) јер се побунио против власти оца (Милутина који није имао деце у браку са Симонидом, па је њена мајка планирала да је наследе браћа из Византије). Престо је ипак наследио поразивши брата од стрица Владислава (Драгутиновог сина) и млађег брата Константина (којег је њихов отац Милутин планирао за наследника), чије убиство је наредио. Живот му је окончан након што га је син затворио у тврђаву Звечан, где је умро под неразјашњеним околностима, што је вероватно еуфемизам за сумњу да је убиство наредио његов син Душан.

Током владавине Стефана Дечанског дошло је до значајне промене односа снага на Балкану. Византију је потресао први у низу грађанских ратова (1237). Стефан Дечански је био ожењен блиском рођаком византијског цара Андроника II. То му је био други брак, у којем ће добити сина Симеона, а из првог са бугарском принцезом је имао синове Душана и Душица. Остарелог византијског цара Андроника II 1328. године збацио је унук, који ће постати цар Андроник III. Врло брзо су почела и непријатељства према Србији. Односи са Бугарском су били лоши још од 1323/4. године, када се цар Михаило Шишман развео од Ане, сестре краља Стефана. Могућност да добије уступке на рачун Србије бугарски цар је видео у савезу са Византијом, јер је и Андроник III био непријатељски расположен према краљу Стефану, због његове раније подршке старом Андронику II (оцу Милутинове жене Симониде). У пролеће 1330. савезници су се споразумели о зајeдничком нападу на Србију. Срби су прво напали Бугаре, а њихови савезници Византинци нису ни ступили у борбу. Победа код Велбужда (данашњи Ћустендил) је искоришћена не за проширење, него да се на бугарски престо постави Иван Стефан, син Ане, сестре Стефана Дечанског (византијска принцеза, царева сестра Теодора, била је протерана). Битка од Велбужда означава прекретницу у судбини балканских земаља. Решивши борбу око Македоније у корист Србије, ова битка је ударила темељ српској превласти на Балкану. У току наредних деценија историја Балкана стоји у знаку те превласти. Византија је почела да ратује против Бугарске. Дошло је до преврата у Бугарској, где је отерана српска принцеза, а и у Србији где је властела сменила Дечанског и поставила Душана. Он се потом оженио Јеленом, сестром бугарског цара. Против Византије одвојено су заратиле Бугарска и Србија. Душан је био експонент српске властеле жељне освајања нових земаља.

Краљ Стефан је назван Дечански по својој задужбини која је завршена тек након његове смрти (4 године касније), захваљујући његовом сину Душану. Дечани су највећи српски средњовековни споменик.