Зета

У време распада српског царства једна од области која се осамосталила била је и Зета, којом су завладали Балшићи, који се у историјским изворима појављују око 1360. године. Зета је природном границом, високим планинама, била одвојена од остатка српске државе. Специфичност ове области били су приморски градови Будва, Бар, Улцињ и Котор, за који су се надметали са босанским краљем Твртком.

Од краја XIV века Балшићима се супротстављају Црнојевићи, који су се учврстили у планинском подручју горње Зете. У исто време почињу освајачки упади Турака, којима је у Зети ривал била Млетачка република, због чега се област под влашћу Балшића све више сужавала. Током рата Балше III са Венецијом, Котор је понудио да добровољно пређе под власт Млетачке републике (1420), у чијем саставу ће остати до краја њеног постојања (1797).

Балша III je против Млетака затражио помоћ свога ујака деспота Стефана Лазаревића, на чијем двору је и умро, претходно му преневши своја наследна права. Од тада су се као најјача великашка породица у Зети истицали Црнојевићи. Иван Црнојевић је основао нову престоницу Цетиње, где је 1485. подигао Богородичин манастир, који је од тада до данас седиште митрополита (тада зетског, данас црногорско-приморског). Његов наследник Ђурађ је при манастиру основао штампарију у којој је 1494. године одштампана прва књига на ћирилици на Балкану.

Зета је под турску власт пала 1496. године, као последња од српских области. Тада је већ била познатија под именом Црна Гора.

Босна

Босна се најпре јавља као географски појам (око реке Босне) у оквиру Србије. У раном средњем веку је повремено била под влашћу српских владара Рашке и Дукље, владара Хрватске, Самуиловог царства и Византије. Од краја XII века, па до турског освајања у XV  веку, Босна је била под Угарском. Босну је од Византије раздвојило јачање српске државе Немањића. Док је Србија била окренута југу и истоку, у Босни је Угарска остала без конкурента.

Босном су у име краљева Угарске владали банови из породице Котроманић. Први познати се звао Борић. Из грба Котроманића изведен је симбол савремених муслимана у Босни и Рашкој области, такозваних Бошњака.

„Током нестабилних година које су уследиле после распада српске државе, у другој половини XIV века, настало је Босанско краљевство, на граници између српског православља и католичанства, толерантно према јересима и распрострањеном синкретизму.“

Еђидио Иветић, Граница на Медитерану – Источни Јадран између Италије и јужнословенског света од XIII до XX века, Београд 2015.

Иако је црква у Босни била под управом католичких епископија у приморју (најпре Сплит, а после Дубровник и Бар) развила се особена црквена заједница богумила, који су проповедали дуалистичко учење. Од католичке цркве је проглашена јеретичком. Стога је била мета крсташких похода, нарочито из Угарске, а и уточиште јеретика протераних из приморских јадранских градова и из Србије у време Немање. На челу црквене организације био је дед. Поред католичке и богумилске цркве на простору Босне је деловала и православна од припајања хумске земље босанској држави у првој половини 14. века за време Стефана II Котроманића, зета српског краља Драгутина.

Први босански краљ био је Твртко I Котроманић (1377-1391), сродник Немањића (унук ћерке краља Драгутина) у време када је та династија већ изумрла. Крунисао се краљем Срба, Босне и Приморја и западних крајева, у манастиру Милешева. Свом имену је додао и владарско име Стефан, које ће користити и његови наследници. У то време међу Србима је титулу краља имао и Марко Мрњавчевић, син Вукашинов, а стварну власт кнез Лазар, сродник Немањића који је уживао подршку цркве. Твртко се 1389. године придружио Лазару у Косовској бици, коју је прогласио својом победом. Твртко је наставио са освајањима, успевши да завлада приморским градовима Котором, Сплитом, Шибеником, Трогиром, и острвима Брач, Хвар и Корчула. После тога је изменио своју владарску титулу и назвао се краљем Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја. Период његове владавине представља врхунац средњовековне босанске државе.

Што је за Србију била владавина цара Душана то је за Босну била владавина краља Твртка – врхунац након којег је уследио распад државе на феудалне области под влашћу локалних господара. Под турску власт Босна је пала 1463. године, а Херцеговина (названа по титули херцега коју је узео тамошњи феудални господар) 1482. године.

Дубровник

Средњовековни Дубровник је био трговачки посредник Србије и Босне са средоземним државама. Дубровник је настао спајањем романског насеља Рагузе и словенског насеља Дубровника. По уређењу је био аристократска република.

„Тешко је рећи бисмо ли данас у Дубровнику без дубровачког поморства имали споменик Ивану Гундулићу или се могли дичити дубровачком књижевношћу. Дубровчани су увек тражили на мору своју срећу и тако подизали благостање у рођеном граду. Да није Дубровник био богат, вероватно не би могао спасити слободу од насртљивих и незаситних суседа, а деца дубровачке властеле не би полазила свеучилишта у Италији у доба сјајне италијанске ренесансне културе и свестраног напретка. Дубровачка свеколика уображеност итекако вуче своје корене из жуљева дубровачких помораца.“

Igor Šipić, Mediteran, povratak u utrobu, Split 2007. (цитат је прилагођен српском језику)

Током средњег века Дубровник је био под влашћу Византије, Нормана, Венеције (од 1205, када је Венеција након IV крсташког рата постала доминантна сила на Средоземљу, па до Задарског мира 1358, када је угарски краљ Лајош I освојио Дубровник) и Угарске (од 1358. до Мохачке битке 1526, када су Угарску освојили Турци), никада Србије, иако је плаћањем данка чувао слободу у односу на поједине српске владаре. Дубровник је само формално плаћао данак угарском краљу, а практично је био самостална република све до Наполеонових освајања почетком 19. века (1808). Од средине 15. века (1458. године) је плаћао данак и турском султану. Значај Дубровника није био у његовој политичкој моћи, него трговачким и банкарским пословима. Дубровачка република је од 15. до 18. века имала око 30 хиљада становника, а сам град око 6-7 хиљада.

„Дубровачка република била је балканска реплика, историјски холограм Млетачке републике. Опстајући на границама Венеције и Турске, Дубровник је током XVI века успео да свој привредни систем, којим је повезао јадранску обалу и пространо балканско залеђе, прилагоди османском поретку. Ту мирну транзицију налагало је предвиђање да ће Османско царство дуго трајати захваљујући неслози европских сила. Сарадња с Портом одвијала се такође захваљујући притисцима Венеције, који као да су се, у дугом протицању времена, урезали у историјско памћење и искуство Дубровачке републике.“

Никола Самарџић, Лимес – историјска маргина и порекло посебности југоисточне Европе, Београд 2017, 179.

„Становништво јадранских и алпских обода полуострва налазило се под највећим утицајем европских дешавања после 16. века. У време када је прошао период највеће моћи Венеције, а Запад још увек није озбиљније ушао у левантску трговину, положај Дубровника омогућавао је овом аристократском граду-републици да успешније него икада делује као посредник између европске производње, која се налазила у развоју, те, на другој страни, сировина и тржишта османлијског истока. Дубровник је учествовао у ренесанси, његов положај између Италије и Балкана пружао је његовим становницима јасно сећање идентитета, учинивши их свесним сличности коју су имали са свим Јужним Словенима.“

Стеван Павловић, Историја Балкана, Београд 2001, 19.