У време формирања државе Немањића, Србија је, изузев приморја, била изузетно неурбанизована земља. Државно средиште се налазило у области Раса, по којем је и Рашка добила име. Последњи Немањић који је столовао у Расу био је Драгутин (1276-1282).

Последњих година XIII века српско државно средиште се сели на југ, у област Косова, где ће остати све до смрти последњег Немањића 1371. године. Косово је било најкултивисанија и најгушће насељена област српске средњовековне државе.

„Замак као владарско, а и властеоско боравиште, или двор у оквирима бедема утврђеног града, био је у српским земљама, у односу на оновремену европску праксу, релативно позна појава. Тек од друге половине 14. века главне владарске и властеоске резиденције смештају се у утврђене просторе, формирајући прототип урбане престонице.“

Марко Поповић, Двор владара и властеле, у: Приватни живот у српским земљама средњег века, Београд 2004, 42.

Кнез Лазар је првобитни резиденцијални комплекс са дворском црквом Лазарицом накнадно опасао бедемима.

Двор деспота Стефана у Београдском замку био је најсложенији пример српске владарске резиденције.

Последње српско утврђено владарско боравиште био је двор деспота Ђурђа у Смедереву.

„Смедеревски град требало је да замени Београд који је, након смрти деспота Стефана, 1427. године, према раније склопљеном уговору, предат Мађарима. Попут свог ујака и претходника на престолу, Стефана Лазаревића, и деспот Ђурађ се при избору места за нову престоницу одлучио за саму границу с Угарском. С те стране могао је брзо да добије помоћ против исламских освајача, а у случају најгорег имао је где да се склони. У последњим деценијама постојања српске средњовековне државе Смедерево је, уз Ново Брдо, постало њен најзначајнији град. Нова престоница била је везана за Дунав, реку на којој су Турци држали тврђаву Голубац, а Угари Београд. Тако је Смедерево, смештено између два снажна утврђења, симболично раздвајало Турке и Угаре.
Смедеревско утврђење обухватало је нешто мањи брањени простор од Београда са знатно једноставнијом унутрашњом поделом.“

Валентина Вуковић, Срђан Ерцеган, Владимир Пихлер, Мишко Лазовић, Тврђаве на Дунаву, Нови Сад 2017, 103-104.

У компликованој ситуацији двоструког вазала (Турака и Угара) у држави која је у две године (1427 – 1428) изгубила две престонице (Београд деспота Стефана и Крушевац кнеза Лазара), деспот Ђурађ Бранковић је ступио на престо Србије која тада није имала ниједан већи град.

„Очекујући нападе Турака, нови деспот био је принуђен на градњу јаке тврђаве. Одлучено је да се подигне сасвим нов град, а избор је пао на Смедерево, градић на ушћу Језаве у Дунав из политичких, војних, али и привредних разлога. Одлучивши се за ову локацију, показао је да не жели да се удаљује од Београда, тј. рачунао је на западно-хришћански свет у борби против Турака, док је, с друге стране, наводно убедио Турке да ће овом тврђавом затворити Мађарима пут у долину Мораве. У случају угарских напада, рачунао је и на Турке, иако се поуздано зна да је желео чвршће везе с Угарском. Војни разлози такође су говорили у прилог Смедереву јер се град, са две стране заштићен водом, могао лакше бранити.“

Валентина Вуковић, Срђан Ерцеган, Владимир Пихлер, Мишко Лазовић, Тврђаве на Дунаву, Нови Сад 2017, 106.

У другој и трећој фази је дозидан Велики град са циљем да пружи уточиште околном становништву услед турских упада, а основу смедеревске тврђаве је чинио Мали град.

„Језгро Тврђаве представља утврђени Мали град троугаоне основе, који је потом инкорпориран унутар зидина Великог града тако да на известан начин представља тврђаву у тврђави. Налази се на самом ушћу Језаве у Дунав са двема краћим странама према Дунаву и Језави, док је трећа, најужа страна окренута према Великом граду. Град је са свих страна имао двоструке бедеме. Испред главног је нижи спољни бедем са низом топовских отвора, који овде представљају рану појаву у српској војној архитектури. Са северне и источне стране брањен је водама Дунава и Језаве, док је са треће стране штићен ископаним ровом у коме је била вода. Посебно је обраћана пажња на бедеме према копненој, лако приступачној страни што је условило да на тој страни има највише кула – четири, а потврђује и претпоставку да Деспот није очекивао напад са Дунава, од Угара. Све четири куле су имале отворе целом висином окренуте ка унутрашњости.“

Валентина Вуковић, Срђан Ерцеган, Владимир Пихлер, Мишко Лазовић, Тврђаве на Дунаву, Нови Сад 2017, 109.

Смедерево су дограђивали и Турци, који су га напустили тек у време владавине кнеза Михаила, а стратегијски значај града је током историје зависио од тога да ли се налазио на граници.

„Време градње и важнијих реконструкција: Мали град је грађен од 1428. до 1430. године, док је Велики град грађен у две фазе (1430-1439) и (1444-1453). Поједини објекти подигнути су између 1459. и 1480. године. Четири нове куле подигнуте су у Великом граду 1480. године, а током прве половине 16. века још неки објекти.

Први помен: Прво помињање Смедерева под овим називом забележено је у Повељи византијског цара Василија II (1019), у делу који говори о Браничевској епархији Охридске архиепископије.

Године освајања: Турци су Смедерево коначно освојили, 1459. године, што је уједно означавало и пад српске средњовековне државе. Године 1690. султанов велики везир је одузео Смедерево од Аустријанаца и сву затечену посаду побио. У другом аустријско-турском рату (1716-1718), Хабзбуршка монархија је успела да га поврати и задржи под својом управом све до Београдског мира (1739), када је поново препуштено Турцима. За време Кочине крајине (1788-1791), око Тврђаве су вођене тешке борбе током којих су Срби успели да је заузму. Свиштовским миром (1791), Смедерево је враћено Турцима. Карађорђе га осваја, али поново пада под Турску власт (1813). Турци су се коначно иселили из тврђаве после Другог српског устанка, оставивши један гарнизон до 1867. године.

Стратешки значај: Саграђен као српска престоница, али у тешким временима почео је да губи значај за Србе, већ након смрти Ђурђа Бранковића (1456). Важан војно-стратегијски значај Смедерево је имало до половине 16. века и освајања Баната и Темишвара када је престао да буде погранични град што се одразило и на само утврђење.“

Валентина Вуковић, Срђан Ерцеган, Владимир Пихлер, Мишко Лазовић, Тврђаве на Дунаву, Нови Сад 2017, 103.

„У војној организацији српских земаља у средњем веку утврђења, односно тврђаве, замкови и утврђени градови имали су изузетан значај. Била су то кључна упоришта одбране од којих је зависила судбина одређених области. Чин освајања био је незамислив без заузимања утврђеног града. Јака утврђења и системи фортификација били су гаранција опстанка државе. Освајањем градова запоседала се територија, стицали или губили поседе. У ранијим раздобљима државе Немањића, све до почетка великих освајања на југу, утврђењима није посвећивана посебна пажња. Затечене фортификације углавном су одржаване, и то превасходно у граничним областима. Током 14. века ситуација се битно мења будући да су у посед српског владара дошли бројни византијски градови, које је као тековине освајања требало одбранити, а након тога наступила су тешка времена одбране од турске инвазије. У оваквим околностима обнова старих и изградња нових утврђења имала је пресудан значај.

[…]

Обнова и изградња нових утврђења, тј. градозиданије, била је једна од значајних обавеза зависног становништва. Душановим закоником било је јасно прописано да становници града или жупе обнављају, а такође и граде нове фортификације на свом подручју. Међутим, у случајевима већих фортификационих радова, у оквиру обавезе градозиданија, сакупљано је становништво из различитих области државе. За доградњу фортификација стратешки важног града Верије било је прикупљено чак 10.000 људи из свих области српске државе. Тако су грађени и нови бедеми Београда у доба деспота Стефана Лазаревића, а највећи подухват те врсте остварен је нешто касније, када је за мање од једне деценије из основа изграђена нова Смедеревска тврђава. Био је то узалудан покушај да се изградњом снажних фортификација заустави турска инвазија и спречи слом државе. За српско становништво обавеза градозиданија, а нарочито изградња Смедерева, представљала је изузетан напор, који се вековима памтио.

[…]

Другу битну обавезу у непосредној вези са системом одбране државе чинило је градобљуденије, односно чување градова и других утврђења у ратним и мирнодопским условима. То је подразумевало да становници града или околне жупе, као и професионални војници, даноноћно обезбеђују стражу. Они су вршили осматрања, чували градске капије и патролирали дуж штетних стаза бедема, обављајући неку врсту полицијске службе. Ова обавеза долазила је до пуног изражаја у пограничним областима и новоосвојеним градовима, који су били изложени изненадним нападима непријатеља.“

Марко Поповић, Вештина ратовања и живот војника, у: Приватни живот у српским земљама средњег века, Београд 2004, 233-236.

Зидање Смедерева у роману Деспот и жртва

Одбрана тврђава и градова није се могла ослонити само на мобилисане на основу обавезе градобљуденија. Ту су биле стациониране и сталне војне посаде, састављене углавном од најамника (плаћених војника), ангажованих међу странцима. Градом и околном облашћу у име владара управљао је кефалија.