„Облик књиге у средњем веку превасходно је био кодекс, који је сменио најчешћи ранији облик свитак (ротулус). Од материјала на којима се најдуже писало у историји писмености (папирус, пергамент, хартија), средњи век на просторима Балкана обележила су два: пергамент и хартија. На пергаменту се писало све негде до средине 14. столећа, а хартија улази у употребу већ од друге половине 13. века и набављана је углавном из италијанских крајева.

Пергамент (пергамен, пергамена) легенда везује за малоазијски град Пергам у којем је, опет по легенди, настао као одговор на санкције, на забрану извоза папируса из Александрије, где је, као што знамо, постојала конкурентска велика библиотека и велика производња папируса. Због својих предности у односу на папирус брзо је преовладао.“

Ирена Шпадијер, Живот са књигом, у: Приватни живот у српским земљама средњег века, Београд 2004, 449.

Пергамент је обрађена животињска кожа, а процес његове производње био је доста сложен. Хартија је била много јефтинија од пергамента, који је био веома скуп. За једну обимну књигу великог формата, од неколико стотина листова, било је потребно прерадити и до 400 овчијих кожа.

У средњем веку се код Срба писало највише трском, а птичије перо је вероватно каснијег датума. Књига се обично коричила у дрвене корице, пресвучене кожом, често веома украшеном. Тако се добијао кодекс.

Најстарији српски писани споменици на пергаменту потичу из 12. века и писани су ћирилицом. У средњовековним књигама текст је писан у континуитету, тј. речи нису растављане. Нема великих слова, осим иницијала који означавају нову целину, нови пасус.

По ономе што је сачувано, могли бисмо закључити да су се у средњем веку писале највише богослужбене књиге и оне са теолошком садржином. Свака црква и манастир су морале имати одређени број књига неопходних им за богослужење.