Тврђава у Смедереву, саграђена 1430. године, чији пад 1459. године је означио крај српске средњовековне државе, највише је страдала током Другог светског рата.

Грађење и одбрана утврђења Србије

Наредбом немачке војске одређено је да се међу зидинама Смедеревске тврђаве ускладишти читав арсенал и провијант поражене војске Краљевине Југославије. Немарним транспортом, који су спроводили заробљеници од краја априла дошло је до цурења барута и бензина. Немцима су мисли у то време биле усмерене на припреме за напад на СССР. Експлозија се догодила 5. јуна у 14 сати и 14 минута. Направила је џиновски кратер пречника 50 метара и дубок 10 метара. Подрхтавање тла налик земљотресу осетило се у Белој Цркви, Вршцу и Београду.

„А стицај најгорих околности сабрао се тога дана у несрећном Смедереву, у које је, из Новог Сада, премештено седиште формално још увек постојеће Дунавске бановине. Четвртак је од давнина био пијачни дан. У град је дошло око 5000 људи из атара, многи сељаци да потроше обезвређене динаре, а чиновници околних општина да џакове старог новца у банкама замене за окупацијску монету. Уместо, како је било уобичајено, на Видовдан, ђацима основних и средњих школа дељена су сведочанства. Учитељи из читавог среза позвани су да приме плату. У фабрикама и јавним установама радно време прве смене завршавало се у два поподне, па је воз 4714, чијих су 25 вагона вукле две локомотиве, био препун запослених. Због велике гужве касно је са редовним поласком фатална два минута. Од по разним проценама, између 1200 до 2000 путника, преживело је само 16. У кафани „Солун“ крај железничка станице погинула је читава чета Немаца, док се хладила пивом. Деца и млади, који су се затекли на рингишпилу, пронађени су мртви у корпама неколико стотина метара даље. Међу страдалима било је и 17 глумаца, готово читав ансамбл Српског народног позоришта (тада се звало Народно позориште Дунавске бановине), који су имали заказану представу, као и син јединац будућег премијера српске квислиншке владе генерала Милана Недића, са трудном супругом. Наредних недеља проналажени су рањени и мртви без очију или откинутих удова. Неки угљенисани лешеви су били сагорели и смањени као лутке. Многи су касније умирали од последице повреда или би због шока сишли с ума.

У пречнику десетак километара скоро све куће су сравњене до темеља (од 2400 само 25 није оштећено), јер се на њих сручило преко 4000 тона камена из зидина тврђаве. Након такве апокалипсе, чак се размишљало да се рушевине једноставно оставе, а град подигне на новој локацији. Према процени немачке команде у Бечу, погинуло је 4000, а рањено око 5000 људи. Нису спомињали своје страдале пошто су пали на фронту, већ су их транспортовали, и без уобичајене церемоније појединачно сахрањивали у домовини.

Последице и жртве би биле свакако још веће да моћни зидови деспотове тврђаве нису делимично амортизовали десет милиона коњских снага разорне моћи. Ипак, пет кула је готово преполовљено, многе су попуцале.“

Валентина Вуковић, Срђан Ерцеган, Владимир Пихлер, Мишко Лазовић, Тврђаве на Дунаву, Нови Сад 2017, 120-121.

Постојале су разне теорије како је експлозија изазвана.

„Најизвеснија је, ипак, била темељна анализа Абвера, која је указала на аљкавост немачких војних структура, но, како се много држало до статуса њене ефикасности и непогрешивости, годинама је заташкавана. Наиме, са једног од заробљених топова није скинут увеличавајући оптички уређај, који је, као лупа, са жижу на нешто од експлозивног материјала, и изазвао фаталну ланчану реакцију. То је тек узгред натукнуо, током послератног суђења, генерал Лер.“

Валентина Вуковић, Срђан Ерцеган, Владимир Пихлер, Мишко Лазовић, Тврђаве на Дунаву, Нови Сад 2017, 121.

„Број погинулих који се наводно у послератним публицистичким и историографским радовима варирао је од 2.500 до 4.500 људи. То би значило да је за један дан живот изгубило и до петине или четвртине Смедереваца. По званичном списку који је сачинило Градско поглаварство 1942, док су успомене на мртве биле свеже и када су сви они уврштени у поменик СПЦ. Број погинулих износио је 485. По нашим истраживањима, а након укрштања података са помеником-именословом који је на бази свих извора сачинио смедеревски протојереј др Радомир Милошевић, цифра поглаварства из 1942. јесте прилично верна и не може бити значајније увећана. Немачке процене жртава говоре о 600 погинулих.“ Губици су, свеједно, били застрашујући. […] Пометњу насталу у граду након експлозије искористила је већина војних заробљеника да се ослободи ропства и врати у своја места.“

Немања Девић, Смедеревски крај у Другом светском рату, Београд 2015, 47-48.

За координатора обнове Смедерева Комесарска управа (марионетска влада под контролом окупатора) је именовала адвоката и бившег министра, Смедеревца Димитрија Љотића, вођу Југословенског народног покрета Збор, који је сматрао да Србија треба да нађе своје место у немачком новом поретку, који у рату побеђује. Рашчишћавање града трајало је током целог лета 1941. године.